Kako upotrebiti sredstva prikupljena prodajom Telekoma Srbija?

Prodaja Telekoma SrbijaU javnosti je trenutno aktuelna tema o upotrebi sredstava od prodaje Telekoma Srbija. Vlada je najpre najavljivala da će ta sredstva biti upotrebljena za velike infrastrukturne projekte, ali se u poslednje vreme govori o vraćanju dugova kao idealnom modelu upotrebe ovih sredstava.

Šta bi, zapravo, bio najbolji model upotrebe sredstava? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje trebalo bi najpre izeti u obzir nekoliko apekata, a pre svega, visinu sredstava koja se očekuje od prodaje, ključne izazove ekonomske politike u Srbiji, institucionalni i politički kapacitet za sprovođenje mera kao i opšti makroekonomski i politički ambijent u zemlji i istoriju realizacije sličnih planova.

Kada je u pitanju visina sredstava koja je očekuje prodajom „najboljeg i najprofitabilnijeg srpskog preduzeća“, poći ćemo od iznosa koji smo ovde u prethodnom tekstu, a na bazi proste metode tržišnih multiplikatora utvrdtili. Po toj metodi polovina Telekoma Srbija vredi oko 1,5 milijardi evra. Ovo procenu treba, još jednom ponavljamo, shvatiti vrlo uslovno s obzirom da nismo ulazili u detaljniju finansijsku i operativnu analizu preduzeća, ali smatramo da je to minimum ispod koga država svakako ne bi smela ide. Ona ovo i sama priznaje utvrđivanjem minimalnog iznosa za prodaju 51% akcija od 1,4 milijardi evra.

Da bi se analizirale mogućnosti upotrebe sredstava potrebno je poći od objektivnih ekonomskih potreba u Srbiji, ali i trenutne privredno-ekonomske i političke situacije u zemlji. U ovom trenutku u Srbiji postoji nekoliko uskih grla privrednog razvoja i to kako u kratkom tako i u dugom roku:

  • loša infrastuktura – u Srbiji infrastruktura predstavlja jedno od osnovnih ograničenja privrednom razvoju, što je, između ostalog konstatovano u najnovijem Izveštaju o globalnoj konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, gde je Srbija apostrofirana kao jedna od zemalja sa najlošijom infrastrukturom;
  • neadekvatno finansiranje privrede – dostupnost izvora finansiranja i visina kapitala, odnosno cena finansiranja u Srbiji je među najvišim u regionu, što opet u velikoj meri smanjuje konkurentnost domaće privrede. Dokazom za navedenu tezu i uzrocima ovako negativnih kretanja bavićemo se u daljim istraživanjima, ovde se to samo konstatuje, što isto važi i za tezu da bi država preko banaka u svom vlasništvu i jačanjem postojećih razvojnih agencija mogla da ponudi finansiranje privrede pod povoljnijim uslovima;
  • reforma penzionog sistema – penzioni sistem u Srbiji je neodrživ imajući u vidu generisanje deficita, prosečnu starost stanovništva, sadašnji i budući broj penzionera i kretanja na tržištu rada. Neminovnost je, stoga, reforma penzionog sistema, a prema svemu sudeći jedino rešenje je uvođenje kapitalizacije fonda, odnosno sistema u kome svako u životnom periodu štedi za sebe. Iako ovde ima dosta nedoumica, neminovno je da se neke konkretne meru u srednjoročnom periodu moraju dogoditi, a to će, vrlo verovatno, koštati pa je sada više nego odgovorno opredeliti dodatna sredstva i formirati rezervni penzioni fond kojim bi buduća reforma mogla biti lakše i efikasnije ostvarena;
  • visina javnog duga – iako javni dug u Srbiji nije preterano visok, njegov rast u protekle dve godine je bio veoma brz, a struktura je, sa dominacijom kratkoročnog zaduživanja, postala nepovoljnija. Smanjenje javnog duga može imati višestruke koristi.

Ipak, za realizaciju ovih projekata postoje dva bitna ograničenja: (1) visina sredstava nije dovoljna za realizaciju svih ovih mera, te je neophodna njihova prioritizacija i (2) ranija iskustva (primer prodaje Mobija 63 i realizacija Nacionalnog investicionog plana), nedostatak institucionalnog i političkog kapaciteta da se ključne stvari realizuju, predizborna godina i prisustvo korupcije, smanjuju manevarski prostor za realizaciju pojedinih predloga.

Imajući u vidu smatramo da bi najodgovornije rešenje koje bi država trebalo da ponudi jeste formiranje rezervnog fonda za koji bi u srednjoročnom periodu služio kao podrška penzionoj reformi. Evo i glavnih razloga za ovakvu tvrdnju:

  • formiranjem ovakvog fonda omogućilo bi očuvanje imovinske pozicije države jer bi jedna aktiva (vlasništvo u profitabilnom preduzeću) bilo zamenjeno drugom aktivom (vlasništvom u fondu, koji bi vremenom trebalo da uvećava svoju vrednost). Na ovakav način bi bilo izbegnuto rasipanje sredstava. Sledeći bitan razlog je taj što sredstva tog fonda, u cilju povećanja njegove vrednosti, dalje mogla biti investirana i u kupovinu obveznica kojima bi se mogla finansirati infrastruktura ili  bi se ta sredstva mogla ulagati i u akcije i obveznice privrednih subjekata i banaka. Naravno, kriterijumi za investicije ovog fonda morali bi biti jasno postavljeni, a njime bi trebalo da rukovodi profesionalni menadžment;
  • ulaganje ovih sredstava u infrastruktrne projekte u kratkom roku, na način kako to predlaže država nije rešenje jer država na raspolaganju već ima značajan nivo sredstava od, pre svega, međunarodnih finansijskih institucija, ali realizacija tih investicija nije na očekivanom nivou usled raznih prepreka. Uostalom, ovo priznaju i sami ministri u vladi. Imajući ovo u vidu trošenje ovih sredstava u datim uslovima i (pred)izbornoj godini bilo bi krajnje kontraproduktivno. Dodatno, preveliko investiranje države moglo da proizvede efekat istiskivanja privatnih investicija (kroz rast kamatnih stopa na tržištu) što bi dodatno ugrozilo likvidonosnu poziciju države. Tek, korišćenje ovih sredstava za infratrukturne projekte u srednjem roku, uz jačanje institucionalnog okvira i stručnog kapaciteta bi moglo biti opravdano;
  • ulaganje sredstava dobijenih od prodaje Telekoma Srbija u otplatu dugova takođe nije rešenje jer se javni dug sastoji od kredita međunardonih finansijskih institucija gde je kamatna stopa znatno manja, kredita Londonskog kluba, obveznica izdatih za otplatu stare devizne štednje i trezorskih zapisa. S obzirom da su kamatne stope najveće kod trezorskih zapisa, otplata ove vrste kredita bi mogla biti jedino ekonomski opravdana, ali bi tek u tom slučaju pozicija sadašnje vlade postala neodgovorna – trezorski zapisi su nastali zarad finansiranja budžetskog deficita (tekućih rashoda) pa bi otplata ovih dugova značila da smo praktično zbog neodgovorne politike pojeli nešto vredno što je godinama stvarano;
  • ulaganje ovih sredstava u jačanje kapaciteta za finansiranje privrede u kratkom roku, takođe nije rešenje, jer država danas, i pored obilja resursa oličenih u vlasništvu nad pojedinim poslovnim bankama i postojanju velikog broja razvojnih agencija, nema jedinstven plan kako povećati finansijsku podršku privredi, pa je zato i ta podrška neefikasna. Tome dodatno doprinosi i činjenica da u administriranju ovih fondova (npr. Fond za razvoj) država još uvek nije pokazala dovoljan nivo odgovornosti i kontrole, pa se različite zloupotrebe, naročito u predizbornoj godini mogu očekivati. Jačanje ovakvih institucija (SEF će se posebno baviti ovom temom) moglo bi biti rešenje, ali u srednjem roku i to tako što bi država napravila plan razvoja poslovnih banaka u svom vlasništvu, a naročito tako što bi izvršila konsolidaciju razvojnih istitucija i njihovu dokapitalizaciju, ali uz uvođenje jasnih mehanizama njihove kontrole. Sredstva fonda koji bi bio stvoren bi mogla biti delimično iskorišćena i za ove potrebe.

Stoga, nema sumnje da bi jedna odgovorna vlada, imajući u vidu sva navedena ograničenja, sredstva od prodaje Telekoma Srbija trebalo da preusmeri u formiranje rezervnog fonda. Tek bi se onda u srednjem roku, uz neizbežan uslov jačanja upravljanja javnim finansijama, odnosno jače kontrole tekućih rashoda, moglo pristupiti i drugim merama koje imaju uticaj na privredni rast i razvoj. Odgovornost tekuće vlade u narednoj godini će, dakle, biti na testu.

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku