Intervencionistički, liberalni ili državni kapitalizam?

Od kada je u 18. veku Adam Smith  proklamovao osnovne principe liberalnog kapitalizma kao društvenog uređenja koje samo od sebe rešava sve  konflikte, vrednujući samo uspeh i uspešne na potpuno otvorenom tržištu  (le se ferr le se passe) ne prestaju da  se iznova i iznova postavljaju dileme da li je liberalni koncept tržišta i vladavina kapitala, odnosno dominantni oblik vlasništva nad bogatstvima privatno vlasništvo, u biti dovoljno sposoban da na dugi rok  uspostavlja stabilne društvene odnose na nivou jednog organizovanog društva (čitaj za sad “ države“). U Novije vreme,  stvaranjem ekonomskih unija unutar grupa država radi povećanja performansi tržišta i svih tržišnih resursa (znanja, kapitala i radne snage) i  još novije stavaranje  monetarnih unija radi smanjenja transakcionih troškova i međuvalutnih oportunuitetnih gubitaka, zatim i najnovije proces globalizacije  ekonomije kao celine, postavlja se pitanje gde se u stvari odigrava ta fer tržišna utakmica i da li postoji „arbitar“ na utakmici i ko je ustvari on. Obzirom da u toj igri ne vladaju fundamentalni fizički zakoni prirode već zakoni koji proizilaze iz prirode organizacije ljudske vrste u neki oblik zajedničkog življenja a samim tim i ponašanja u različiitim situacijama kako delova organizovanog  društva tako i samih intersnih grupa i pojedninaca. Svakako se neporecivo zna,  počev od doktrina grčkih filozofa preko svih sociologa potonjih i savremenih, zatim velikih teoretičara kapitalizma Marksa,  Kejnza pa do danas, da su  u najvećem broju slučajeva  interesi pojedinih elemenata nekog skupa koji čini društvenu zajednicu, i u bilo kom organizovanom sistemu društvene zajednice,  suprotstavljeni u većoj ili manjoj meri, te da je veoma mali broj interesa podudarno ili je podudarno samo za neke od elementa skupa koji čini društvenu zajednicu i što je još nepovoljnije, uglavnom samo na nako vreme, nikako dugotrajno i stabilno.

Istorijskim planetarnim razvojem čovečanstva i progresivnim napretkom gotovo na svim poljima ljudskog delovanja i življenja, naravno i posledičnim  kreiranjem stila življenja u skaldu sa tim, interesi grupa i pojedinaca se  umnožavaju i sve je manje onih koji su na izvestan način podudarni između elemenata i/ili interesnih grupa na bilo kom nivou društvenog organizovanja. Dakle, jasno je da društvena zajednica ma u kakvom obliku organizacije egzistirala i nezavisno od društvenog uređenja, nužno je osuđena na permanentne konflikte interesa što je u izvesnim trenucima istorije eskalira i dovodi  do strahota ratova i razaranja već stvorenog društvenog bogatstva ili nastaka disfunkcije sistema  što dovodi do nastanka ekonomskih kriza sa posledicama koje su slične ratnim, sa manje ljudskih žrtava. Ove pojave se pak istoriski najčešće dovode u vezu sa nastankom kapitalizma, a što nije baš neposredno tačno i uslovljeno. Opet, počev od istorije Stare Grčke pa do današnjih dana lek  se traži u stremljenju ka razvitku demokratskih principa i vladavini prava tj. striktnom sprovođenju zakona koji propisuje sama društvena zajednica, radi pospešivanja razvoja demokratije, pravičnosti i pravde, kako bi se konflikti izbegli ili sveli na podnošljivi intenzitet (za sada čovečanstvo u svom postojanju i razvitku nije iznedrilo neku prihvatljiviju ideju i teoriju od demokratskih principa organizacije društvene zajednice). Dakle, demokratija  bi trebalo da bude taj „arbitar“ sa početka članka te ukoliko je efikasan može pružiti šansu i liberalnom kapitalizmu na uspeh kjoji se od njega po definiciji očekuje.

Ko treba i može da implementira principe demokratije u jednom društvu? Nema ko drugi nego država preko svojih institucija. Međutim, nevolja u tome  je što je i sama društvena zajednica,  u matematičkom smislu trivijalno, i složeni  skup elemenata društvene zajednice, i sama  elemenat tog istog skupa, ali u stvarnosti organizovane društvene zajednice de facto je tačno, i ne može se izbeći sve dok procesima donošenja zakona na ovaj ili onaj način, u većoj ili manjoj meri dominantnu ulogi ima sama društvena zajednica kao institucija organizovanog društva. Pogotovu je značajna njena uloga u sprovođenju baš tih zakona, budući da ona gotovo jedina poseduje instrumente za njihovo sprovođenje.

U čemu je nevolja? Nevolja je što društvena zajednica u osnovi treba da svojim delovanjem (političkim, kroz donošenje sve kvalitetnijih i pravičnijih zakona i staranjem za njihovo striktno  i ne selektivno sprovođenje), preventivno deluje na nastanak tenzija u samom društvu kao posledice  različitih interesa pojedinih elemenata samog društva ali se događa da ista u većoj ili manjoj meri to ne čini na vreme i na efikasan način. Sa druge strane, postavlja se pitanje gde je tu sama društvena zajednica kao institut nazvan država, koji su njeni eventualni interesi u datom trenutku i kako će da se ista ophodi prema sopstvenim interesima naspram interesa ostalih činioca društvene zajednice. Uz dužno poštovanje, neki od naivnih i brzopletih čitalaca ovog članka, do ovog trenutka, mogli bi da zaključe  da tekstopisac  navodi čitaoce na zaključak da država treba na neki način izgubi atribut  elementa skupa organizovane društvene zajednice, dakle da se postavi na način kao da nema sopstvene interese što je blisko razmišljanjima i propaloj teoriji uvažene istorijske ličnosti druga  Lenjina o postepenom odumiranju države. Tako nešto bilo bi moguće zamisliti samo kada bi se osnovne poluge kojoma se upravlja organizovanom društvenom zajednicom (zakonodavna sudska i izvaršna funkcija) izmestile u jedan elitni krug pojedinaca superiornih u svakom smislu,  a koji su apsolutno odani i predani svim svojim bićem uspehu blagostanju društvene zajednice do nivoa obožavanja božanstva od strane najvećih vernika, a da pri tom nisu životno vezani za istu i neostvaruju nikakve ama baš nikakve interse od svog truda , znanja u toj zajednici ili na teret iste u bilo kom smislu. Dakle predhodna rečenica je ravna utopiji , ali indirektno dokazuje nešto drugo, a to je da ma koliko i ma koliko dugo u istorijskom smislu težili ka realizaciji izvornih demokratskih principa u društvu to se neće dogoditi jer ne postoji objektivno neki element izvan skupa koji nečini društvenu zajednicu a da objektivno poseduje sve kapacitete da se stara o zadovoljenju intresa svih  elemenata skupa i skupa kao celine. Zato se valjda o napretku ka  demokratiji i govori  kao o težnji a ne kao zahtevu za postizanjem samog cilja.

Sve do sada napisano u ovom članku  nije  baš direktno povezano sa naslovom i podnaslovom i sve je naravno daleko kvalifikovanije i na naučnim principima do detalja razrađivano u brojnim kroz istoriju napisanim naučnim delima iz oblasti istorije, filozofije, sociologije, ekonomije i drugim,od kojih ja sigurno za većinu ne znam ni da postoje, a pročitao sam ih tek nekoliko tokom školovanja a kasnije manje više o ovome čitao i razumeo kako sam i predhodno napisao u kvalitetnijim novinskim člancima. Dakle, apsolutno ne plediram da se o ovim pitanjima  bavim i namećem svoje zaključke čitaocu, već naprotiv samo da iznesem kako sam ja to razumeo i šta sam prihvatio kao vrlo verovatnim po mom sudu, nikako kao apsolutne istine. Tek toliko da procenite skim imate posla pa da nastavite da čitate ili ne.

Dakle, moja  motivacija da se upustim u pisanje ovog članka je ta  što sam u izvesnom stepenu bio neposredno uključen u neke od važnijih projekata u tranzicionom periodu, dakle prelaska iz državno-društvenog načina privređivanja ka tržišno-kapitalističkim. Stoga prateći taj proces već više od 20 godina i posmatrajaći zbivanja u sadašnjem trenutku i sam imam dilemu ka čemu mi to kao društvo i ekonomija stremimo i koliko daleko smo dogurali tim putem, zatim imamo li pozitivnih rezultata po društvo kao celinu i koji su indirektni  pozitivni ili negativni efekti.

Najgore što nam se odmah na početku dogodilo je to da smo se odlučili da nas taranzicija dovede do kapitalističkog modela privređivanja zasnovanim na principima slobodnog tržišta i na demokratskim pricipima organizacije društva ali se nismo jasno opredelili kakav će to modelkapitalizma biti. Dakle, da li je to liberalni kapitalizam u njegovom sadašnjem pojmovnom značenju ili je to kapitalizam u kome će društvena zajednica  ipak intervenisati na tržištu i u privrednim subjektima radi otklanjanja njegovih negativnih efekata po interese pojedinih  elemenata društva tzv. državni intervencionizam. Pod intervencionizmom, u predhodnom smislu netreba ubrajati carinske barijere i slične stvari  jer one u prirodi stvari znače odbranu od uticaja spolja, čime se štiti sopstvena ekonomija ili njeni delovi od ekonomija koje su značajno produktivnije ili imaju značajne komparativne prednosti.

Ekonomska pamet ove zemlje (mislim na ekonomiste koji uživaju nekakav javni status stručnjaka za ovu materiju) se apsolutno podelila u mišljenjima. Jedni su čvsti i zakleti zastupnici liberalnog koncepta kapitalizma (pa šta košta da košta!), dok drugi smatraju da je naš put ka kapitalizmu (koji funkcioniše, jer ovaj za sada ne funkcioniše), prilično krivudav obzirom na kamanje i prepreke koji se na tom putu nalaze a koji su tu kao posledica sticaja raznih okolnosti koje su svima nama dobro poznate. Takođe stvar stoji isto i sa političkom elitom (mislim na vodeće ljude u značajnijim strankama) jer za sada izbor je  ili/ili pri čemu izbor modaliteta za kapitalizam u kome  država ipak interveniše praktično je neograničen i stvar je prosuđivanja onih koji su u određenom trenutku na vlasti. Istini za volju liberalni kapitalizam u svom osnovnom pojmovnom obliku  praktično nigde ne postoji nakon velike ekonomske krize  (28-32. godina), te na njega i ne misle ni zastupnici liberalnog koncepta, već na model kapitalizma koji je bio  zastupljen duži niz godina u zemljama tzv. kapitalističkog zapada do pre par godina (do pojave krize na finasijskim tržištima).

Tranzicioni put karakterišu dva ključna procesa. Prvi je redefinisanje svojinskih odnosa čime se na dominantno mesto stavlja privatno vlasništvo i briše pojam društvenog i drugi je sprovođenje procesa privatizacije nad proizvodnim resursima. Oba procesa teku još od 1991. godine u nekoliko  navrata, i zamislite još uvek teku, pa čak se i zadržala društvena svojina uprkos tome što je u Ustavu i u zakonima  nema. Iz predhodne činjenice se vidi koliko je velika dilema iz naslova ovog teksta. Što se privatizacionih procesa tiče u navedenom razdoblju odigrale su se tri kampanje, (92, 97. i 2003.) kada su i donošeni zakoni kojima je bio cilj pretvaranje pre svega društvene a zatim i državne  svojine nad resursima u privredi u neki od oblika privatnog vlasništva. Ovde namerno koristim izraz “kampanje“ iako nije sasvim primeren u ovom slučaju iz razloga što se u sva tri slučaja početni elan i energija na kraju pretvorilo u traljavo otaljavanje procesa.  Kako sam sva tri procesa lično doživeo i neposredno  učestvovao  u njihovoj realizaciji u manjoj ili većoj meri, usuđujem se da o tome iznesem neka svoja zapažanja. Proces privatizacije iz 92. godine gotovo praktično ostao bez rezultata obzirom da su svi efekti poništeni zakonom iz 97. godine. Zakon iz 97. godine je u sebi podrazumevao autonomne (bez uplitanja države) privatizacije privrednih subjekata od strane pre svega zaposlenih u privrednom subjektu, a i drugih lica (punoletnih građana) koji su se opredelili da poseduju akcije subjekta koji nudi upis vlasničkih prava, pre svega su to bile akcije preduzeća. Ovakav koncept privatizacije u nekom smislu se može podvesti pod u ekonomskoj teoriji poznat termin leavarage by out  ili ti insajderska privatizacija, mada je bilo i lica koja su na ovaj način stekla vlasnička prava a nisu bila u radnom odnosu u subjektu privatizacije. Po mom mišljenju ovaj koncept je imao šanse na uspeh da nije prekinit teškim političkim previranjima tih godina i naposletku ratom 99. godine.

Zašto mislim da je imao šanse na uspeh. Pre svega vlasnici kapitala bi postali manje više zaposleni koji su imali poverenje u firmu i poslovodstvo, i pre toga već na neki način kroz sistem samoupravljanja partipicirali u upravljanje firmom. U prilog mom mišljenji ide i činjenica da su privredni subjekti privatizovani po tom modelu i dan danas najuspešnije firme u Srbiji (Sintelon, Hemofarm, Metalac, Tigar, Apatinska pivara, i još nekolicina) i nijedna od njih nije doživela stečaj ili bankrot. Slabija strana tog procesa  bila je u tome što u tom trenutku ostala institucionalna infrastruktura nije bila adekvatna, pre svega mislim na berzu HOV, registre HOV i još štota iz tog korpusa. Iz tih razloga i predhodno pomenutih ovaj se proces pokazao neefikasnim (što će se kasnije posle 2000-te značajno eksploatisati u prilog donošenja novog zakona 2003. godine).

Neposredno pre donošenja zakona (97.) Država je izvršila razdvajanje delatnosti tadašnjeg PTT sistema na Poštu i Telekom i prodala 49% akcija  Telekom Italija (29%) i grčkom OTE (20%) za 1,685 milijardi  DM (treba zapamtiti ovu cifru).  Ovaj korak se može sa pravom nazvati prvom pravom privatizacijom ma da je država preko Pošte ostala većinski vlasnik Telekoma.

Zakonu o privatizaciji 2003. godine predhodila je prava euforija raspoloženja i nada, nošena laskavim ocenama  međunarodnih faktora o perspektivama Srbije, podrazumevajući pri tom demokratske  promene u društvu, uvođenje otvorenog tržišta, hitne promene svojinskih odnosa, povratak Države  u međunarodne institucije , ukudanje viza i svašta još, uz obećanja silnih milijardi pomoći i prliva svežeg kapitala iz privatizacionih procesa i svakako povećanje efikasnosti poslovanja privrede i porast životnog standarda usled boljeg gazdovanja privrednim subjektima kada su u privatnom vlasništvu. Tada se na scenu pojavljuje jedna nova grupa mlađih ekonomista (kasnije su svi odreda postali političari!) uglavnom svi školovani izvan Srbije, koja je bila naklonjena liberalnijoj opciji kapitalističkog uređenja kao konačni cilj kada se završe procesi tranzicije. Prvi značajniji potez (koji će imati kasnije ozbiljne negativne konsekvence) u tom delirijumu bio je donošenje  odluke o stečaju i oduzimanje licence 4 najveće državne  banke sa obrazloženjem da bi finasijska sanacija bila skuplja od likvidacije. Nemam podatke o tome kolika je bila njihova bilansna dubioza (mada su oni objavljivani i lako se mogu naći) ali to nije ni bitno imajući u vidu njihov tada vlasničko pravni status. Naime, nije se razmišljalo o privatizaciji tih banaka?, takvih kakve jesu, a zašto? Verovatno se razmišljalo o tome ali je to bilo neprihvatljivo iz dva razloga. Prvi je lobiranje raznih faktora spolja da se stvori prostor za ulazak stranih banaka na tržište Srbije (kasnije  će se avaj videti kako je to bio dobar potez). U  tom momentu u Srbiji su bile prisutne (u obliku nukleusa) samo Societe Generale i Raiffeisen banka. Drugi razlog je što svi privredni subjekti koji su bili zaduženi  i prezaduženi kod ovih banaka, nisu bili atraktivni za potencijalne strane investitore (tako su mislili), kasnije se pokazalo da oni nisu bili svakako atraktivni za  bilo koje investitore sa ili bez dugova i hipoteka, jer većina njih značajnih nije privatizovana (Propali metalni kompleksi Basen Bor, Rakovica, Lola, Prvi Partizan, 14. oktobar i još mnogi) ili je neuspešno privatizovana (da ne nabrajam poljoprivredne repro lance). Dakle, novi talas sveže ekonmske misli je zaključio da je bolje da oni prodaju (kroz privatizaciju) prezadužene privredne resurse , nego da to dopuste da učine poslovne banke koje su praktično po garancijama i hipotekama bili faktički ekonomski vlasnicu tih giganata naše privrede. A šta bi se desilo da su dopustili? Trebamo se  setiti, a mlađi čitaoci imaju priliku da ovom prilikom saznaju, da su sve banke pa i ove četiri najveće, na neki način bile privatizovane po zakonu iz 92. godine, doduše na malo trivijalan način, ali bogami po zakonu , tako da su njihovi vlasnici kapitala bili upravo privredni subjekti i nažalost njihovi najveći dužnici. Dakle, ekonomski gledano malo šizofrena situacija. Sa jedne strane privreda je u svom portfoliju držala vlasništvo u bankama, a banke su u svom portfoliju držale gotovo celokupnu imovinu svojih pravnoformalnih vlasnika. Iz ovih razloga sam napomenuo da  nije bitno kolika je bila bilansna aktiva ovih banaka, odnosno kolika je dubioza, sa kojom se toliko mahalo u javnosti nakon njihovog gašenja od strane države (ovo je ono „da se vlasi ne sete“). Uzgred budi rečeno, ma da nije toliko značajno za ovu priču o bankama, banke su bile likvidne, ako se izuzme stara devizna štednja koja je poseban problem i nije nastao nesavesnim poslovanjem banaka već nekorektnim ponašanjem države i Narodne banke što je sasvim druga tema. Vratiću se na pitanje šta bi bilo da su banke pokušale da naplate potraživanja od privrednih subjekata  dejstvovanjem putem instrumenata obezbeđenja. U tom slučaju banke bi postali vlasnici (konverzijom potraživanja u vlasništvom nad kapitalom subjekta-dužnika, zapamtite ovo, kasnije će to raditi sama država!?)  a potencijalno i prodavci  privrednih subjekata ako je to moguće ili imovine, što je uvek moguće postavlja se samo pitanje cene. Imajući hipotetički predhodni scenario u vidu (a ovo mi trebate verovati na reč, jer sam u tim vremenima  u dva navrata bio u upravnim odborima velikih banaka kao član), banke su raspolagale odličnim da nekažem izvrsnim kadrovskim potencijalom i dobro su poznavale  biznise svojih klijenata. Dakle, uprave banaka bi se ponašale racionalno radi maksimizacije efekata od prodaje  dužnika, ili naposletku imovine i to bi svakako (u to sam ubeđen) učinile  daleko racionalnije i suptilnije  nego bilo koja agencija za privatizaciju , privatizacioni savetnici, konsultanti i drugi lešinari. Zašto? Zato jer se jednostavno radi se o njihovom neposrednom interesu. Svakako to ne bi bili isti oni kupci koji su se kasnije pojavili iz podzemnog sveta biznisa i za tili čas otpustili radnike ugasili proizvodnju i zadržali jedini resurs koji vredi više od uloženog a to je lokacija. Razmislite  malo, i banke su se i bez privatizacije mogle domoći lokacije putem hipoteka i naplatile svoja potraživanja delom ili u celini to je pitanje od slučaja do slučaja. No pretpostavljam, ali gotovo sam ubeđen, da bi se banke drugojačije ponele da su imale ovu hipotetičku priliku. Ali ovo je ona labudova pesma ma da ja nisam ni nakoji način bio povezan sa ovim bankama pa da ovo pišem iz nekih razloga, čisto projektujem neki drugi scenario. Trenutno stanje sa ovim nesretnim bankama je da se one nalaze pod upravom Agencije za stečaj i sanaciju banaka i osiguranje depozita (rogobatno sačuvaj bože i nisam siguran da sam tačno naveo) i ne mogu se pravno formalno likvidirati obzirom da se ispostavilo da ako bi se izvršila prodaja svega onoga na šta su banke polagale pravo vlasništva po svim osnovama uključujući sopstvenu imovinu, zaloge, hipoteke, garancije i svašta još, njihov kapital ne bi bio negativan nego daleko pozitivan, pa sad zakon sprečava završni udarac, dakle bankrot. Kada iz Brankove ulice skrenete i Ulicu Carice Milice na ulazu u zgradu bivše Beobanke na staklu je zalepljen običan papir sa natpisom Beobanka, dakle „ni živa ni mrtva“. Živa nije jer joj je oduzeta licenca za rad, a nije ni mrtva je na računu obe banke kod agencije  stoji nekoliko desetina miliona eura i dolara koji su pristigli u međuvremenu kao naplaćena potraživanja. Dakle, banke su u datom trenutku zasmetale  da otpočne proces privatizacije  po mišljenju  nove ekonomske elite. Toliko o bankama, mislim i da je previše za nešto što se više nemože da ispravi i ne daje odgovore na zadatu temu.

Sada na scenu stupa nova ekonomska doktrina i priprema se novi zakon o privatizaciji (iz 2003. godine). Vizija ove doktrine je kapitalizam, ma šta god to značilo. Svako je od nas koji nismo živeli i radili u tom sistemu mogao proizvoljno da mašta o tim lepotama i prosperitetu nacije (opet nema odgovora koji model i kada distići željeni cilj). Iz promocija, putem medija i okruglih stolova, savetovanja svega i svačega, ličilo je da je opredeljenje i zalaganje za liberalniji koncept kapitalizma i da se tome teži. Očekivanja, gotovo tvrdnje. Država će dobiti novu finasijsku infuziju, pominjane su desetine milijardi dolara, čak neki maštovitiji stotinu milijardi, a sa druge strane  promena vlasništva će značajno povećati efikasnost privrednih subjekata, uvesti nove tehnologije i know how, izaći na svetsko tržište, povećati zaposlenost, radnici i građani će dobiti deo vlasništva u akcijama koje će sa vremnenom samo da rastu, i tako će vrlo brzo nastupiti blagostanje itd. (dakle, “avioni, kamioni“). Moram priznati da sam i sam kao ekonomista u nekoliko navrata verovao da će se nešto od ovoga  i stvarno dogoditi.

U jeku te euforije  pokojni premijer Đinđić povlači neočekivani potez (što je njemu bilo svojstveno) i koristi priliku i neodlučnosti grčkog OTE, koji je imao pravo preče kupovine ili šta već i kupuje 29% akcija Telekoma koji su bile u vlasništvu Telekom Italija (u Telekomu Italija je došao  novi gazda i doneo odluku „ prodaj pošto se može“)  za 195 miliona eura pod vrlo povoljnim uslovima. Ovo je od strane nove ekonomske elite i naših prijateljskih država savetnika sa zapada, doživljeno kao vrlo neprijatan potez premijera u formi pitanja „da li vi hoćete kapitalizam ili želite državni kapitalizam“ kao istorijski prevaziđen kvazi oblik kapitalizma. Po mom mišljenju potez premijera je bio pravi „Bingooo..“, (i sam sam svojski i direktno učestvovao u tom projektu). Da samo budem jasan, ja se ne zalažem za državni oblik kapitalizma već samo procenjujem ovaj pojedinačni potez u tom trenutku, idući starom i vrlo prostom jevrejskom doktrinom „kupuj kada je jeftino, prodaj kada je skupo“. No kako bilo da bilo, kreće privatizacija, i strani strateški partneri su već kibicovali svoje mete, pa tako i otpočinje proces. Prvo, cementare, mlekare, zatim pivare, vode , duvanska industrija… sve izgleda kao da je dobro krenulo, ali avaj, sve ovo nije izvozno orjentisana produkcija, pa neće biti ni povećanja  zaposlenosti već naprotiv smanjenje broja zaposlenih. Istini za volju tehnološki standardi su znatno poboljšani. Posle ovoga čini se da intezitet privatizacionog procesa jenjava bar što se inostranih partnera tiče. Nama zainteresovanih stranih investitora a pogotovu ne za a velike industrijske konglomerate. Na scenu stupaju domaći „kapitalisti“ gotovo niodkuda, te  zbog izostanka prave konkurencije i možda još po nečeg što im je bilo od pomoći, lagodno dolaze do vlasništva brojnih preduzeća srednjnje veličine, a po neki bogami i velikih. Neki od njih imaju nameru da se ozbiljno bave biznisom i u tome i uspevaju, a jedna dobra većina to čini iz pohlepe, koji naravno ubrzo propadaju jer neznaju da rade, proizvodeći dodatne socijalne tenzije i u onako pregrejanoj atmosferi nesigurnosti puta u kapitalističko društvo. Država pokušava zakonima da podspeši proces uvodeći  mogućnost da privredni subjekti uđu u status „u  restrukturiranju“ pa nakon toga u pokušaj prodaje kao pravnog lica ako je moguće, a  ako ne, onda  kao imovine. Na drugoj strani donosi se novi zakon o stečaju (opet po nagovoru naših zapadnih prijatelja ili možda prisile vrag bi ga znao) koji je strožiji po pitanju kriterijuma i dosta efikasniji od prethodnog, koji jedan veliki broj kako neprivatizovanih tako privatizovanih a neuspešnih preduzeća gura u hibernaciju ili bankrot.  Svejedno je šta od predhodna dva, radnici su otpušteni. Dakle socijalna tenzija se i dalje povećava, raskorak između zaposlenih i izdržavanih građana postaje sve značajniji, pada fond palata na nacionalnom nivou, pada efektivna kupovna snaga a samim tim i prilivi u budžet. Kako država dolazi do zaključka da u dogledno vreme neće biiti ozbiljno zainteresovanih investitora kako green fild tako i braun fild, koji bi svojim investiranjem ozbiljno uticali na negativne trendove u zaposlenosti, te sama pokušava da neka preduzeća oživi i tako spreči da se nezaposlenost povećava. Ta operacija se u raznim modalitetima svodila  na to da su birana preduzeća sa velikim brojem zaposlenih u kojima su potraživanja države po osnovu poreza i doprinosa direktno konvertovana u kapital države. To je upravo sadašnji trenutak. Dakle doživljavamo reverzibilni proces privatizacije. Pravi šlag na tortu ili paradigma stvarnosti, su neke kupovine potpuno privatnih preduzeća (ne privatizovanih, nego nastalih od privatnog kapitala) od strane državnih preduzeća. Najnovije država je dobila na poklon Železaru Smederevo od USS, a Telekom Srbija je kupio 20% sopstvenih  akcija od OTE za 380 miliona eura. Ovo prvo može se i nekako razumeti (sa puno kontradiktornosti i pitanja ), obzirom da u repro lancu vezanih subjekata za železaru Smederevo potencijalno bi bez posla ostalo oko desetak hiljada ljudi. Ovo drugo  nikako, kada se pogledaju brojke, osim da je Telekom (čitaj država) htela da se uključi u spas posrnule ekonomije naše nam prijareljske države Grčke. Žašto to mislim? Pa ako su Italijani svojih 29% prodali za 195 miliona, 1% Italijanskih akcija Telekoma je plaćen 6,72 milona eura, dok je 1% Grčkih plaćen ravno 19 miliona eura. Dakle, ravno 3 puta više po akciji. Računica je još daleko lošija kada se uključi vreme i konjuktura samog sektora telekomunikacija u datim vremenima. Naime, u trenutku transakcije sa italijanima telekomunikacije su bile veoma konjukturan sektor (postojala je objektivna tražnja za investiranjem u equity Telekoma) i nije ni na vidiku bila finasijska i ekonomska kriza koja je praktično ubila svaku volju za investiranjem. Koliko je objektivno vredelo 29% italijanskog  dela u momentu transakcije može se samo nagađati, ali je svakako država Srbija preko Pošte od italijanskih akcija inkasirala oko 100 miliona eura dividendi (ovo nije sasvim precizan podatak), a grčki OTE oko 70 miliona. Pa prema tome neto efekti su sledeći Srbiju je 29% italijanskih akcija koštalo 95 miliona, a Grci su svojih 20% prodali za 450 miliona eura, dakle nije to samo tri puta skuplje, nego bogami 6,8 puta. I kada se u obzir uzme  najpovoljnija ponuda za kupovinom 51% akcija  Telekoma od strane Telekoma Austrija iz marta prošle godine (za 850 miliona ) kupovina 20% OTE akcija je ćorava rabota jer je Grcima plaćeno 15% više nego što je država dobijala od ozbiljnog kupca. Te naposletku ako se u obzir uzme da bi Austrijanci postali većinski vlasnici, to vredi najmanje 20% od ponuđene cene oko 150 miliona, jasno je da su grčke akcije dobrano skupo plaćene. Dobro, toliko o umeću trgovanja naše strane (a drugojačije se nije ni moglo završiti kada je čitavim procesom upravljao  finasijski direktor Telekoma  koji je Grk, i menadžer postavljen od strane OTE). A da li je kupovina sopstvenih akcija donela ili će doneti benefite Telekomu kao ekonomskom biću? U knjigovodstvenom smislu, ništa se dramatično nije ni dogodilo. Promenjena je struktura pasive bilansa tako što je na mesto vlasnika (OTE), koji želi svake godine isplatu dividendi maksimalno moguće, došla banka kreditor koja želi da se dug i kamata uredno vraćaju. Dakle, u oba slučaja smanjivao bi se i smanjivaće se volumen sredstava iz profita koja se mogu reinvestirati u razvoj biznisa. Najavljivana podela besplatnih akcija Telekoma građanima, zaposlenim i bivšim zaposlenim kao i pojava ovih akcija  na  nekoj berzi tek će pokazati koliko je bio sulud potez kupovina grčkog paketa akcija, a posebno po toj ceni.

E sad, poštovani čitaoče, možete li mi odgovoriti ka kom to modelu kapitalizma mi stremimo i da li  uopšte imamo cilj u suštinskom smislu, u deklarativnom znamo, kapitalizam, ma da…? U poslednje vreme čuju se neki dosad nečuveni glasovi sa zapada, da kapitalizam u ovom obliku ne može više da daje pozitivne efekte. Ja ne znam odgovor, i sramota me zbog toga kada mi neko postavi isto pitanje kao nekog ko se čitavog života bavi ekonomijom.

Be Sociable, Share!

2 komentara

  1. Violeta says:

    Postovani,

    sa izuzetnim zanimanjem sam citala vas clanak, prepun je podataka te cu, da bih ga dobro razumela, morati sigurno procitati barem jos koji put. Zivim u engleskoj i nedavno sam diplomirala sa MBA i taj Srpski kapitalizam, jer ja uopste ne mogu da nadjem nikakvu logiku sa bilo kojim meni poznatim kapitalistickim uredjenjem, mi je oduvek bila velika zagonetka. Ovaj Vas clanak mi eto malo rasvetljava kakva su se tu mesetarenja radila prilikom privatizacije. Jednom prilikom sam na tekst objavljen na ovom forumu dala komentar u vezi strucnosti naseg menadzmenta, a povodom neprofitabilnosti nasih preduzeca. Naime, tolika neprofitabilnost i nestrucnost u vodjenju firmi mi je bila totalna zagonetka, jer cak i kao graduate, veoma sam upoznata sa Corporate Financial Management and Corporate Financial Accounting, pored ostalih disciplina koje smo izucavali. 
    Kao sto ste i sami rekli, a i pored neuporedivo veceg “applied”, iskustva, i vi ste videli sve ne logicnosti nasih strucnjaka u vodjenju privatizacije. Ja sam imala jedno veoma negativno iskustvo pri pokusaju dovodjenja jedne male fund management firme, koja je bila zainteresovana za kupovinu Budimke. Bili su ucenjeni vec na samom pocetku na mito i posto se te firme bave ulaganjem globalno, nije im ni na kraj pameti bilo da ulaze u takvo sto, a narocito kada na sastanku sa Agencijom za Privatizaciju gde su trebala da budu dostavljena potrazivanja i obaveze tog preduzeca, receno je da te podatke nece dobiti?! 
    Prilikom istrazivackog rada na svojoj disertaciji citala sam mnoge studije u vezi nase privrede, korupcije, privatizacije itd, naime moj teza se zasnivala na korupciji, ekonomskoj slobodi i poslovnoj etici a vezano za nasu privredu. Nasa privreda i kretanja me jako zanimaju, te stoga citam dosta o aktuelnim temama i napisala sam jedan clanak u vezi globalnog kretanja industrije celika. 
    Zelela bih da prevedem jedan deo iz knjige “The Shock Doctrine” od Naomi Klein, a to bi ujedno bilo i moje misljenje u vezi kapitalizma koji u ovoj sadasnjoj formi je neodrziv. Naime, vi kao ekonomista sasvim sigurno ste upoznati da ovaj kapitalizam koji zapad, tj, ponajvise Amerika i Engleska “paractice”, je delo Milton Friedman i njegove armije Chicago School Boys. Prvi put njegova teorija o potpunom oslobadnjaju drzave i prepustanju free market economy je sprovedeno u delo jos u Chile-u. Jedan pisac je napisao “The theories of Milton Friedman gave him the Nobel Prize, they gave Chile General Pinochet”. “Zlodela” ove teorije nisu samo zemlje u tranziciji iskusili, taoci ove doktrine sada su vec i Amerika i Engleska.
    Ali, dozvolite, naci cu deo koji je najrelevantniji ovom vasem tekstu i pitanju, te cu ga postovati. Zanimalo bi me koliko ste Vi upoznati sa “ucenjivanjem”, zapada na nasu (i mnogih drugih) zemlju da se primeni Friedman-ov kapitalizam, jer uistinu ovaj kapitalizam je samo “njegovih ruku delo”. 

    S’ postovanjem
    Violeta Ilic

  2. Alan Ford says:

    Postovana Violeta,

    Citajuci komentar naisao sam na pricu o tezi koju ste obradjivali u svom naucno-istrazivackom radu. Iskreno, voleo bih da ako ste u mogucnosti mi posaljete taj rad, jer trenutno pisem sveobuhvatniju tezu o Srbij, ekonomiji itd, pa bi mi znacilo da vidim situaciju iz vise uglova. Naravno ako u svom radu pomenem neku od vasih pretpostavki i teza, pozivao bih se uvek na Vas rad. Mislim da pametna misljenja treba daleko da se cuju, pa posle kraceg komentara koji ste objavili, subjektivno sam zakljucio da imate kvalitetnije izgradjeno kriticko misljenje koje bi mi sluzilo u navedenom naucno-istrazivackom radu kojim se trenutno bavim. Takodje po zavrsetku svog rada, poslao bih Vam isti na uvid, svaka konstruktivna kritika i pretpostavke za unapredjenje rada ce biti dobrodosle.

    Unapred zahvalan i s’ postovanjem,
    Alan Ford

    P.S. Mozete me kontaktirati na mail: silver.9shadow@gmail.com

Ostavite poruku