Evropska unija između monetarne i fiskalne unije

Evropska unija izmedju monetarne i fiskalne unijeČini se da Atlantski okean nikad nije bio plići. Dok su investitori očajavali što Evropska unija i Evropska centralna banka ne prate u brzini i fleksibilnosti reakcije svoje “parnjake” s druge strane okeana, nakon odluke o formiranju Evropskog stabilizacionog mehanizma, izgleda da se evropska “stara dama” konačno potrudila da bar donekle prati mlađeg partnera iz “novog sveta”. Pomalo cinično, a više odslikavajući istinu, investicioni bankari ovu, sada se čini već istorijsku odluku objašnjavaju time da su se po prvi put čelnici evrozone zaista uplašili. I zaista, sećanja na „katastrofu“ koja je usledila nakon gašenja Limana su još uvek sveža, pa su nosioci ekonomske politike evrozone više nego svesni posledica kašnjenja. Predsedniku ECB, Trišeu, kako je to primetila jedna velika prekookeanska investiciona banka, trebalo je manje od 30 sati da govor o „uobičajenom toku poslova“ sa konferencije za štampu zameni vapajem o „sistemskoj krizi“ koji je prethodio odluci o kreiranju plana pomoći.

Slično paketu pomoći Grčkoj, usvojeni Evropski stabilizacioni mehanizam će obezbediti zajmove državama sa finansijskim problemima u toku naredne tri godine. Međutim, umesto bilateralnih zajmova, novi mehanizam će se sastojati od 60 milijardi evra Evropske komisije i 440 milijardi u obliku Special Purpose Vehicle entiteta, za koji će garantovati članice, shodno svom učešću u kapitalu ECB. MMF će obezbediti dodatna sredstva u iznosu od 250 milijardi. Sa garancijama za leđima, ovaj obećani iznos od 440 milijardi evra će se pribavljati preko posebno kreiranog entiteta koji će pozajmljivati novac na tržištu i onda ga transferisati državi koja je u nevolji. Pozajmljeni novac će biti garantovan od strane država članice, gde će Nemačka imati najveći udeo (do 123 mlrd evra), a Francuska manji (oko 92 milijarde). Iznos koji je EU iznela na sto, zajedno sa MMF-om, treba da uveri tržište da ona može da se nosi sa dužničkom krizom. Ali i da pošalje signal, slično nekadašnjem signalu poslatom iz SAD, da je i najmanja članica „suviše velika da bi se dopustilo da propadne“.

Odmah nakon objavljivanja vesti o usvajanju ovog dugo očekivanog plana, Evropska centralna banka je objavila da je spremna da otkupljuje državne i korporativne obveznice evrozone, kako bi “osigurala dubinu i likvidnost tržišta”. Mnogi investitori su i ranije tražili od ECB da pristane na taj korak i odbijanje centralne monetarne institucije evrozone da to učini bio je jedan od razloga masovne prodaje obveznica koja je prethodila donošenju pomenutog plana. ECB je takođe objavila da će sve intervencije biti sterilizovane i da stoga ne predstavljaju tzv. quantitative easing, odnosno da nema mesta strahu od inflacije. Ovaj stabilizacioni fond, koji predstavlja, kako mnogi nagoveštavaju, prvi korak ka fiskalnoj uniji, veći je nego što se očekivalo. Međutim, ukoliko ovo ne bude praćeno strogim fiskalnim merama, problemi solventnosti koji su u osnovi krize će se pogoršati i, na kraju, proširiti na samo srce evrozone. Nasuprot svemu ovome, kao i uvek đavo je u detaljima: odluka o raspoloživom kolateralu za repo-operacije ECB, gde je ova već dva puta promenila svoja pravila, ukazuje da je centralna bankarska institucija evrozone postala izrazito politizovana tokom krize. Uporedo sa smanjenjem jasne podele između zajedničke monetarne politike i nacionalnih fiskalnih politika, čuvena nezavisnost ECB počinje polako da biva dovedena u pitanje.

Kao očigledan zaključak, nameće se utisak da je donošenjem ovog plana izražena jasna politička volja da se stane iza evra i, samim tim, evropskih obveznica. Paket, međutim, ne odgovara jasno na pitanje solventnosti koje je u samom srcu krize, pa su postali preovlađujući glasovi da je monetarna unija osuđena na propast bez sličnog fiskalnog rešenja. Kao što je kriza „ERM“ početkom 90-tih podstakla da se ubrza formiranje dugo planirane monetarne unije, čini se da bi trenutna dužnička kriza mogla predstavljati oslonac formiranja još čvršće unije evropskih država. Jer, ne samo da su zemlje pristale da stanu jedna iza druge, već su pristale i da prenesu deo svog fiskalnog suvereniteta i da se podvrgnu rigoroznim programima fiskalne konsolidacije. Sam stabilizacioni fond iznosi velikih 8% BDP evrozone. Takođe, ovaj fond vodi i zajedničim emisijama državnih obveznica preko Evropske komisije. Iako dosadašnje iskustvo Pakta stabilnosti izaziva sumnju u efikasnost procesa u okviru Ekofina i Evropske komisije, to ne znači da kontrola neće biti pooštrena u mesecima koji slede. U toj kontroli glavnu reč imaće, sigurno, i najveći garant čitave ove konstrukcije i zemlja koja je najviše uložila u projekat evra, ali i najviše dobila njegovim uvođenjem – Nemačka.

Kompletan tekst možete preuzeti ovde.

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku