10 grešaka prilikom izrade rebalansa budžeta

U načelu posmatrano, predloženi rebalns budžets se ne može oceniti kao adekvatan imajući u vidu tekuće stanje srpske privrede (ulazak u recesiju, nelikvidnost) i spoljno okruženje (svetska finansijska kriza, globalna recesija). U prvom redu ističe se neadekvatna visina budžetskog deficita, visina i način zaduživanja, projekcije prihoda i smanjenje strukture javnih rashoda.

Greška br. 1: Pogrešne pretpostavke prilikom projekcija budžeta. Posledica: Visok rizik ostvarenja projekcija – podbačaj ostvarenja prihoda u odnosu na plan. Prihodi budžeta projektovani su u skladu sa smanjenjem bruto domaćeg proizvoda (BDP) za 2%. U uslovima neizvesnosti u pogledu daljeg toka i uticaja svetske finansijske krize, negativnog kretanja svih makroekonomskih indikatora u Q1 2009. godine (drastičan pad industrijske proizvdnje, izvoza i uvoza), i najavljene izuzetne restriktivnosti ekonomske politike (i monetarne i fiskalne politike, što je jedinstven slučaj u Evropi!) smatramo da je prilikom koncipiranja budžeta trebalo računati sa konzervativnijim procenama makroekonomskih indikatora. U sadašnjim projekcijama sadržana je visoka doza rizika u pogledu njihovog ostvarenja, što novi rebalans tokom godine čini veoma realnim, čime se šalje pogrešna poruka svim privrednim učesnicima i građanima Srbije.

Greška br. 2: Loš način projekcije prihoda.
Posledica: Visok rizik ostvarenja projekcija – podbačaj ostvarenja prihoda u odnosu na plan.
Pored osnovnih pretpostavki, smatramo da je loš i sam način projekcije, naročito kod poreza na dodatu vrednost, koji je projektovan preko kretanja uvoza (uvozni PDV) i procentualnog učešća u BDP (domaći PDV). Ovo je logički pogrešno zato što prihodi od PDV zavise isključivo od potrošnje koja ne mora biti u direktnoj zavisnosti od uvoza (moguće je da je uvoz namenjen investicijama što znači veći povraćaj i manji prihod od PDV) ili BDP (potrošnja je samo jedna od komponenti njegove strukture). Takođe prilikom projekcija prihoda od doprinosa i poreza na zarade koristile su se projekcije rasta nezaposlenosti od 2,3%, što je u sadašnjim uslovima i na bazi predložene politike (država će i sama da otpušta), čini malo verovatnom. Projektovanjem na ovaj način povećava se rizik ostvarenja projekcija.
Greška br. 3: Loša naplata prihoda.
Posledica: Podbačaj ostvarenja prihoda u odnosu na plan.
U poslednje vreme evidentan je pad stepena naplate poreskih prihoda. Iako detaljni podaci o naplati poreskih prihoda (naročito je važno sagledati strukturu naplate PDV) nisu poznati široj javnosti, pad poreskih prihoda, ali i jasni signali iz Ministarstva finansija ukazuju da postoje veliki problemi u naplati poreza. Stepen naplate prihoda je u prvom redu uzrokovan politizacijom rada Poreske uprave (postavljanje politički lojalnih lica na rukovodeće pozicije u Upravi) i lošim kapacitetima za administriranje poreza, a njegov pad dodatno projektovane stope prihoda čini manje verovatnim i povećava rizik održivosti javnih finansija u Srbiji.
Greška br. 4: Visoka restriktivnost fiskalne politike.
Posledica: Veći pad privredne aktivnosti.
Smatramo da novi rebalans budžeta donosi izuzetnu restriktivnost fiskalne politike (ovakvo prilagođavanje ne može se porediti ni sa čuvenim prilagođavanjem iz perioda 2004.-2005. godina koje je ostvareno pod dirigentskom palicom MMF, ali u uslovima izuzetno visokog rasta privrede i povoljnog međunarodnog okruženja), što je u suprotnosti potrebama privrede Srbije (u uslovima recesije, potrebno je u većoj meri stimulisati kvalitetnije izvore potrošnje), merama koje donose druge zemlje, pa čak i savetima predstavnika međunarodnih finansijskih institucija (izjava Roberta Zelika, predsednika Svetske Banke, o tome da ne treba sprovoditi toliku restriktivnost u Srbiji). Smatramo da je bilo potrebno/poželjno ići na veći deficit (po ugledu na druge zemlje) koji bi pre svega bio uzrokovan većim kapitalnim rashodima, a finansirao bi se povećanim kreditiranjem od strane, u prvom redu, međunarodnih finansijskih institucija (kada se uporedi stepen aktivnosti ovih institucija, izuzev MMF-a, primećuje se njihovo relativno niže učešće u Srbiji – da li zbog toga što su sadašnji nosioci ekonomske politike izgubili kredibilitet?). Zaduživanje u inostranstvu (poželjno dugoročno) obezbedilo bi veći devizni priliv u Srbiju i time pozitivno uticalo na stabilnost nacionalne valute.
Greška br. 5: Veće zaduživanje na domaćem tržištu.
Posledica: Istiskivanje privatnih investicija.
Za razliku od prethodno predloženog, Vlada je izabrala politiku većeg zaduživanja na domaćem finansijskim tržištu (kategorija Oplate glavnice duga je povećana za oko 100 mlrd dinara, pre svega usled većeg zaduživanja na domaćem tržištu) što je pogrešno iz dva bitna razloga: (1) zaduživanjem države na domaćem finansijskom tržištu vrši se istiskivanje privatnih investicija tako što država uzima domaći novac (pre svega banaka), čime privreda ostaje uskraćena za iznos značajnih sredstava uz pomoć kojih bi se mogla povećati njena likvidnost (nelikvidnost je osnovni problem za vreme svetske finansijske krize); i (2) zaduživanje na domaćem tržištu je kratkoročno i visoko rizično, čime Vlada samu sebe stavlja u nelagodnu poziciju.
Greška br. 6: Smanjenje kapitalnih rashoda.
Posledica: Veći pad privredne aktivnosti.
Rebalansom budžeta drastično su smanjeni kapitalni rashodi (za 1/3) u odnosu na budžet za 2009. godinu. Veći kapitalni izdaci su od izuzetnog značaja u vreme krize jer predstavljaju najkvalitetniji izvor privrednog podsticaja (domaće firme se upošljavaju za razvoj infrastrukture i time se vrši multiplikativni efekat na ostatak privrede. Iznos za finansiranje kapitalno intenzivnih projekata se mogao naći uz veće zaduživanje kod međunarodnih finansijskih institucija, poput drugih zemalja iz regiona.
Greška br. 7: Pogrešna politika subvencija.
Posledica: Nedostatak stimulacije za zdrav sektor privrede.
Zadržane su visoke neproduktivne subvencije (npr. 1,5 mlrd dinara za turizam) dok su subvencije u poljoprivredi drastično smanjene (sa 18,3 mlrd dinara, na 13,7 mlrd, odnosno za 1/4).
Greška br. 8: Otpuštanje radnika u vreme finansijske krize.
Posledica: Povećanje nezaposlenosti, veći socijalni nemiri.
Vlada namerava da u vreme krize otpusti određeni broj radnika. Na taj način ona priznaje svoju grešku loše vođenih javnih finansija u prethodnom periodu (povećanje zaposlenih u javnom sektoru, nebriga o kapacitetima zaposlenih, enermno povećanje plata, visoki rasponi u platama među kategorijama državnih činovnika koji ne odražavaju adekvatno nivo odgovornosti, itd). Nejasno je kakav će biti mehanizam ove mere, tj. kakvi će biti kriterijumi za otpuštanje.
Greška br. 9: Izostanak reformi.
Posledica: Slabo iskorišćenje mogućnosti da se sprovedu reforme i obave pripreme za period „nakon krize“.
Mere koje Vlada sprovodi na strani rashoda su plod političke trgovine, a prilika za otpočinjanje široke reforme javnih finansija se olako propušta (nema naznaka reforme penzionog sistema, socijalne zaštite, boljeg planiranja i kontrole budžeta, itd).
Greška br. 10: Nepominjanje kontrole javnih finansija kao izvora ušteda.
Posledica: Nastavak rasipništva, stagnacija u pogledu napretka u konkurentnosti.
Skoro sve mere koje Vlada donosi rebalansom budžeta za 2009. godinu privremenog su karaktera, donete su u cilju „preživljavanja u uslovima krize“, i to bez otpočinjanja reformi i bez povećane kontrole javnih finansija kao načina za dodatne (dugoročne) uštede. U okviru paketa mera nigde se ne spominje ništa što bi se moglo prepoznati kao pojačana kontrola – Državna revizorska institucija još uvek praktično ne postoji, zakonodavni okvir koji sledi nakon donošenja novog Zakona o javnim nabavkama se namerno ne zaokružuje, kapaciteti budžetske inspekcije kao organa interne kontrole su i dalje slabi. Ovo je naročito alarmatno i indikativno ako se zna da su procene stručnjaka da bi se merama pojačane kontrole uštedelo bar polovina onoga, što se uštedelo ovakvim merama Vlade.

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku