Unapređenje korporativnog upravljanja u Srbiji

Na početku procesa ekonomske tranzicije u Istočnoj Evropi činilo se da postoji jedinstven stav o tome šta bivše centralnoplanske privrede treba da urade da bi postale uspešne tržišne ekonomije. Kolaps Sovjetskog sistema poklopio se sa formulisanjem tzv. ‘’Vašingtonskog konsenzusa’’ termin kojim je John Williamson nazvao listu od 10 preporuka koje bi zemlje sa problemima trebalo da slede ukoliko žele da reformišu svoje ekonomije. Međutim, rezultati primenjenih preporuka posle deset godina od početka reformi bili su razočaravajući 2000. godine deset godina od početka tranzicije – samo 5 zemalja je imalo BDP viši i to neznatno od nivoa u 1990. godini. Ono što je tokom vremena postalo jasno zagovornicima Vašingtonskog konsenzusa je da standardne reforme nisu proizvele trajne rezultate ukoliko su dublji institucionalni faktori bili nepovoljni. Zato je originalni Vašingtonski konsenzus dopunjen dugom listom tzv. reformi druge generacije, koje su pre svega institucionalnog karaktera. Prva preporuka na toj novoj listi jeste bilo unapređenje korporativnog upravljanja u zemljama u tranziciji.

U ekonomskoj literaturi korporativno upravljenje predstavlja sistem kojim se vode i kontrolišu kompanije. Na taj način se korporativno upravljanje definiše kao skup mehanizama kroz koji preduzeće funkcioniše kada je svojina odvojena od upravljanja. Osnovni cilj korporativnog upravljanja maksimizacija dugoročne vrednosti akcija unapređenjem procesa odlučivanja i performansi akcionarskih društava kroz dobro strukturisanje odnosa između investitora, menadžmenta i drugih učesnika (kreditora, kupaca, zaposlenih). To podrazumeva stvaranje pravila i podsticaja koji najbolje služe interesima firme, dok istovremeno respektuju sve obaveze prema ostalim učesnicima. Osnovni motiv unapređenja korporativnog upravljanja jeste sopstveni interes jer dobro uređeno korporativno upravljanje bitno doprinosi popravljanju finansijskih performansi preduzeća i ugledu u spoljnom svetu. Kvalitetno korporativno upravljanje omogužava smanjenje informativne asimetrije i obaranje prosečne cene finansiranja preduzeća. Stvaraju se preduslovi jačanja profitabilnosti i konkurentske sposobnosti na nivou preduzeća, na nivou nacionalne ekonomije u celini i posledično rast BDP. Efikasno postavljeno korporativno upravljanje omogućava kreaciju efikasnih preduzeća a mnoštvo efikasnih preduzeća nacionalnu ekonomiju čini bogatom i prosperitetnom a društvo, društvom blagostanja. Shodno tome, s pravom se može reći da korporativno upravljanje predstavlja jedan od osnovnih elemenata u poboljšanju ekonomske efikasnosti i tržišnog privređivanja.

U prethodnih deset godina došlo je do izvesnih promena koje utiču na korporativno upravljanje u Srbiji. Najveći deo društvenih preduzeća je privatizovan, dok je određeni broj većih preduzeća preuzeo strani kapital. Privatizacija je izvedena prodajom 70% paketa akcija jednom investitoru, što je uticalo da stuktura i tip upravljanja budu u korist većinskog vlasnika koji postavlja i kontroliše menadžment. Kao dominantan problem u Srbiji javlja se odnos vlasnik-vlasnik odnosno kako zaštititi manjinske akcionare od zloupotrebe većinskog vlasnika umesto klasičnog vlasnik – menadžer problema. U periodu nakon privatizacije u preduzećima je došlo do koncentracije vlasništva što zbog nedovoljne zaštite manjinskih akcionara što zbog težnje zaposlenih da se reše svojih akcija jer oni po svojoj prirodi nisu investitori. U 2004. godini donet je novi Zakon o privrednim društvima, kojim su na daleko bolji način regulisana pitanja kompanijskih prava, a među njima i korporativno upravljanje. Ovaj zakon je u skladu sa principima korporativnog upravljanja OECD i direktivama Evropske unije međutim, neophodno je njegovo dalje unapređenje. Jedno od poboljašanja odnosi na se personalno odvajanje upravnog od izvršnog odbora. Zakon o privrednim društvima je po svom kvalitetu na zadovoljavajućem nivou, ali se osnovni problem nalazi u sprovođenju zakona. Zakonom je zabranjeno davanje insajderskih informacija ali do sada po tom osnovu nije niko kažnjen, a nesporna je činjenica da je veliki kapital stvoren upravo korišćenjem insajderskih informacija. Takvi slučajevi daju jasan podsticaj shvatanju da se zločin isplati i aktere usmeravaju na kršenje zakona i snalaženja na svaki način. U cilju unapređenja nivoa korporativnog upravljanja u Srbiji neophodno je učiniti dodatan napor u poboljšanju sprovođenja zakona.

Važnost razvoja korporativnog upravljanja u Srbiji u naprednom periodu proizilazi iz, bar, još jednog bitnog razloga – a to je potreba za unapređenjem sistema finansiranja preduzeća kako u Srbiji tako i u regionu u celini. Naime, kao što je već dobro poznato finansiranje preduzeća u Srbiji je otežano kroz delovanje tri ključna negativna faktora: (1) finansijska sredstva za realizaciju značajnog broja projekata još uvek nisu raspoloživa u kritičnoj masi; (2) bankarski krediti u Srbiji su skupi i (3) oko 80% svih kredita je indeksirano u stranoj valuti, što povećava rizik preduzeća u pogledu finansijskih gubitaka u slučaju devalvacije/depresijacije nacionalne valute (što je već slučaj u Srbiji). Da bi se ove slabosti delimično ublažile, jedna od ideja je da se u narednom periodu da veći značaj finansiranju preduzeća kroz tržište kapitala (kroz emisiju akcija i korporativnih obveznica). Uostalom, ovo je jedna od ključnih inicijativa koja se čula sa poslednje Glavne skupštine Evropske banke za obnovu i razvoj koja je sredinom maja održana u Zagrebu. Međutim, da bi se ovo ostvarilo jedan od osnovnih preduslova je upravo unapređenje korporativnog upravljanja preduzeća koja se nalaze ili će biti listirana na berzi.

Be Sociable, Share!

1 komentar

  1. Violeta Ilic says:

    Postovani gospodine Petkovicu, jos jednom u vasem clanku nalazim ono sto je od velikog interesovanja za mene. Korporativnom upravljanju zajedno sa poslovnom etikom i socijalnom odgovornoscu poslovnih organizacija se daje veliki znacaj na postdiplomskim studijama za buduce visoke menadzere u engleskoj. Studenti se “uce” na “case studies” (studije slucaja) a naravno ukljucena je i teorija. Teorija sluzi kao vodic ali su pravi slucajevi ono na cemu se ocekuje da studenti kriticki analiziraju koliko su teorije u stvari primenjuju u praksi. Kod o korporativnom upravljanju vrlo cesto organizacije koriste da bi u stvari i dalje radile po nepisanom pravilu, odnosno, “tako se to kod nas radi”. Zanimljiv je slucaj nemacke korporacije Siemens, gde ih je ukupan racun, zbog skandala oko podmicivanja i korupcije izneo 2.5billiona dolara. Ovaj slucaj je ocenjen kao najveci korporacijski skandal u posleratnoj nemackoj. Lista nepravilnosti i krsenja zakona u njihovom poslovanju je veoma dugacka, podmicivanje zvanicnika radi dobijanja ugovora, pokusaja falsikovanja korporativnih knjiga, pokusaja ucutkivanja “whistleblower”, koriscenjem insajderskih informacija itd. Ono sto je najzanimljivije u ovom slucaju je da se od zaposlenih trazilo da postuju sva nepisana pravila korporacije. Odnosno kako je jedan od direktora rekao, nije problem sto su se u firmi sluzili tim metodama, problem je sto su uhvaceni! Slicnih primera ima stvarno mnogo i ako je uopste za utehu, korupcija nije osobina karakteristicna samo za nasu privredu. Ono sto ce sada nasim analiticarima i uopste ekonomistima biti mozda od znacaja je da prate kako ce se nasa preduzeca ponasati, suocena sa svim ovim novim zakonima koji dolaze iz evrope. Vasa preporuka je da ce se firme morati otvoriti prema trzistu papira od vrednosti (akcije, bonds etc), medjutim tek tu postoji prostora za ogromno nezakonito sticanje kapitala. Verujem da ste upoznati sa metodikom odredjivanja vrednosti jedne firme. Cak i na zapadu se priznaje da se vrednost korporacija koje su na berzi (public corporations), uglavnom precenjene. I tu imate skandala od epickih srazmera (Parmalat, Enron etc), i za nas ce biti vrlo interesantno pratiti kako ce nase firme odredjivati vrednost njihovih akcija, i da li je nasa berza dovoljno strucna da odredi cenu akcija. Jedno od pitanja na ispitu iz korporastivne finansijske strategije je bilo “If the Efficient market Hypothesis is true then there is no need for Shareholder Value Analysis”. Critically evaluate etc. Volela bih da cujem vase misljenje o tome.

    Takodje je interesantan fenomen finansijskih instrumenata i kako ce s enase banke ponasati u slucaju “odresenih ruka” u vezi izdavanja raznih finansijskih derivata. Iako banka za obnovu daje predloge da se finansiranje preduzeca podstice kroz trziste kapitala, osnovna matematika je ova. Da bi neka firma uopste imala znacaj od ovakve vrste finansiranja njihove akcije bi morale biti kupljene u velikom broju. U engleskoj je 70% akcija u rukama institucionalnih investitora, samo 30% je u vlasnistvu individualnih investitora. Dakle da bi se na jednom veoma malom trzistu kao sto je Srpsko, uopste razmisljalo u tom pravcu, logika je da mora da postoje veliki investitori, a to su uglavnom, penzioni fondovi, osiguravajuce kuce, banke itd. Da bi te investicione kuce imale sredstva za investiranje i one same moraju da imaju sredstva! A celo zapadno trziste (odnosno rast), je zasnovano na “financial derivatives”! Iz predmeta o korporacijskom upravljanju imali smo prezentaciju o “corporate codes” u engleskoj i americi. Samo da iznesem podatak da su svi kodovi proizasli iz nekog prethodnog skandala (prema kojim kodovima ce se srpske korporacije “upravljati”?), a to se odnosi i na bankovne kodove Basel I, II i sada III. Medjutim ono sto je mene izuzetno interesovalo je da istrazim fenomen “financial and equity derivatives”.
    Kakvo je vase misljenje o buducoj ulozi ovih instrumenata na nasem trzistu, uzimajuci u obzir predlog Evropske banke? Ukoliko kod nas jos uvek ne postoje korporativni kodovi, a ne zanemarujuci tradicionalno koruptivnu poslovnu logiku, limitiranost institucionalnih investitora, i verujem sve vecu “obrazovanost i strucnost” visokih menadzera i trgovaca hartijama od vrednosti, zanima me kako vi vidite buducnost finansiranja nasih preduzeca? Uzimajuci u obzir sve ove aspekte. Unapred zahvalna

Ostavite poruku