Zašto Srbija nema održivi ekonomski rast?
Vlada Srbije je krajem decembra 2008. godine projektovala da rast GDP od 3,5% u 2009. godini, međutim samo mesec i po dana je bilo potrebno da shvate da je i to bila suviše ambiciozna stopa rasta te sada svi govore o stopi između 0,5% i 1% rasta, dok se realno može očekivati i pad do 2%. Ukoliko pogledamo projektovane stope rasta u zemljama okruženja za 2009. godinu (Bugarska 4,2%, Hrvatska 3,7%, Rumunija 4,8%, Češka 3,4%, Slovačka 5,6%, Mađarska 2,3%, Grčka 2%) , jasno je da će Srbija ostvariti najmanju stopu rasta. U ovom tekstu pokušaćemo da odgovorimo na pitanje zašto Srbija nije u stanju da obezbedi dugoročni ekonomski rast i zašto je rast u Srbiji manji od ekonomskog rasta u zemljama okruženja koje se suočavaju sa sličnim problemima.
1. Potrošački model ekonomskog rasta, tj rast zasnovan na rastu agregatne tražnje, (rast nerazmenljivog tercijalnog sektora telekomunikakcije, trgovina na malo, građevinarstvo) a ne na razvoju industrijske proizvodnje i poljoprivrednog sektora kao i izvoznog sektora. Najveći doprinos ekonomskom rastu daju kategorije lične potrošnje 8,7% u 2007. godini i 8% u 2008. i državne potrošnje 2% u godini i 0,4% u 2008. godini . Industrijska proizvodnja je na zabrinjavajuće malom nivou, sektor poljoprivrede koji pretenduje da bude lokomotiva razvoja je čak zabeležio pad fizičkog obima aktivnosti u periodu 2005-2007 godina. Slab rast industrijske proizvodnje uz izuzetno visok rast zarada u javnom sektoru je doveo do eksplozije uvoza i do rekordnog spoljnotrgovinskog deficita oko 7,2 milijardi evra u 2008. godini.
2. Nepostojanje kontrole troškova javnih finansija, posle punih osam godina od demokratskih promena nije počela sa radom Državna revizorska agencija, čije je osnovno zaduženje kontrola košišćenja javnih rashoda. Tako da dolazimo u situaciju da su mediji jedini mehanizam kontrole koji kroz otkrivanje različitih zloupotreba i pritiska javnog mnjenja pokušavaju da otklone te devijacije. Da podsetim jedna od najvećih prednosti postojanja privatne u odnosu na državnu i društvenu svojinu je svakako postojanje efikasnog mehanizma kontrole koja sprečava zloupotrebu i rasipanje društvenog bogatstva.
3. Loša struktura javnih rashoda, tekući rashodi se favorizuju u odnosu na kapitalne rashode koji bi trebalo da budu preduslov dugoročnog ekonomskog razvoja zemlje. U strukturi javnih rashoda preovladavaju rashodi za zarade zapsolenih i transferi Fondu za penzijsko osiguranje koji zajedno čine dve trežine ukupnih javnih rashoda. Najveća greška u samom budžetu je napravljenja u periodu 2006. – 2008. godina kada su plate porasle za 100 posto nominalno dok je to povećanje zarada bazirano na rastu javnih prihoda pre svega nastalih usled rasta uvoza (rast uvoza dovodi do rasta prihoda od carina i PDV za uvezenu robu). Problem nastaje onog momenta kada dođe do smanjenja uvoza, jer time dolazi do smanjenja javnih prihoda dok sa druge strane rashodi su rigidni na dole tj kad se jednom povećaju teško se smanjuju.
4. Sporost u privatizaciji koja je dovela do propadanja društvenih preduzeća. Srbija je u tranziciji već skoro dvadeset godina promenila su se tri Zakona o privatizaciji i privatizacija velikog broja društvenih preduzeća se i dalje odlaže. Sa odlaganjem privatizacije ekonomske performanse ovih preduzeća se pogoršavaju i ona sve više gube tržištnu borbu sa svojim konkurentima čime je ugrožen sam opstanak ovih preduzeća. Mnogo je bolje i efikasnije za privredu Srbije da država utvrdi koja od ovih preduzeća imaju šansu da opstanu na tržištu i da im pomogne kako bi nastavila da posluju dok ona preduzeća koja nemaju perspektivu treba likvidirati čime bi se oslobodila sredstva ovih preduzeća za efikasniju upotrebu.
5. Izostanak ozbiljnijih mera restrukturisanja javnih i društvenih preduzeća od strateškog značaja. Neke konkretne mere su preuzete pre svega u izdvajanju sporednih delatnosti u posebna preduzeća, smanjen je broj zaposlenih radnika. Treba ubrzati proces restrukturisanja najvećih javnih preduzeća, omogućiti uključivanje privatnih investitora u vlasništvo ovig giganata. Međutim, ima još puno prostora za unapređenje poslovnanja ovih preduzeća, jer javna preduzeća imaju potencijal koji može omogućiti značajan prihod budžeta Srbije u budućnosti.
6. Izostanak ozbiljne strategije razvoja privrede Srbije, koju bi pratilo osnivanje posebnog super Ministarstva, po uzoru na Ministarstvo industrije i trgovine Japana, koje bi bilo zaduženo za implementaciju stretegije i razvoj privrede u skladu sa definisanim prioritetima. Npr svedovi smo da je sektor poljoprivrede u velikim problemima zbog izostanka dugoročne strateške politike, sa izborom novog ministra poljoprivrede menja se i agrarna politika zemlje.
7. Kašnjenje sa primenom politike konkurencije koja bi dovela do ravnomernijeg razvoja tržišta i sprečilo stvaranje oligopolskih struktura u mnogim sektorima. Komisija za zaštitu konkurencije je osnovana tek 2006. godine, sprovela je nekoliko istraživanja i utvrdila izuzetno loše stanje konkurencije u sektorima trgovine na malo u Beogradu, otkupu svežeg mleka Srbiji, veletrgovini lekovima, operaterima kablovske televizije itd . Pored kasnog formiranja ove komisije Zakon o zađtiti konkurencije je zbog primećenih slabosti i nedostataka morao na dopunu i očekuje se njegovo usvajanje u prvoj polovini 2009. godine
8. Monetarna politika koja je u cilju održavanja stabilnosti cena dovela do kamatnih stopa koje su bile na nivou daleko većem od kamata u zemljama okruženja i zemljama EU. Ovo je uticalo na povećanje troškova poslovanja domaćih preduzeća i dovelo do smanjenja konkurentnosti domaćih preduzeća na stranim i domaćem tržištu. Ako je problem bila pregrejana tražnja na domaćem tržištu država je morala da subvencioniše kamatu na investicione kredite (izgradnja proizvodnih kapaciteta, uvoz proizvodne opreme), kredite za podsticaj izvoza i kredita za ulaganja u nerazvijena područjima.
9. Izostanak adekvatne politike ravnomernog regionalnog razvoja je dovelo do velikih razlika u razvoju pojedinih delova zemlje. Srbija se podelila na malo razvijeni sever i izuzetno nerazvijeni jug. Vlada Srbije je morala da kroz različite podsticaje u vidu oslobođenja od poreza, participitanje u ukupnoj investiciji, i značajnijim ulaganjem u infrastrukturu rasporedi investicije ravnomernije kako bi se izbegla migracija stanovništva iz nerazvijenih u razvijene krajeve.
