Svetska ekonomska kriza – uzroci, posledice i politike za prevazilaženje

Makroekonomske prilike u Svetu u godinama pre krize

Poslednjih nekoliko decenija kroz proces globalizacije dolazi do uklanjanja ekonomskih barijera i intenziviranja saradnje u Svetu. Na početku procesa globalizacije u ekonomskim krugovima smatralo se da će razvijene zemlje ostvariti veću štednju od investicija i plasirati svoj višak štednje kroz strane direktne investicije u zemlje u razvoju. Logično je bilo pretpostaviti da će razvijene zemlje u početnim godinama procesa globalizacije ostvarivati visoke suficite u tekućem delu platnog bilansa, usled višeg nivoa kvaliteta proizvoda i širine asortimana. Nasuprot razvijenim zemljama, zemlje u razvoju su u tom periodu karakterisale niske zarade radnika, dobar pristum tehnologijama i samim tim mogućnosti za ostvarivanje visokih stopa investicija. Zemlje u razvoju su imale perspektivu ostvarivanja visokih stopa privrednog rasta uz nisku stopu štednje usled niskih plata i visokog nivoa siromaštva. Takođe, jedna od pretpostavki bila je i ostvarivanje visokog deficita tekućeg dela platnog bilansa.

Međutim, godine sprovođenja globalizaciju su skoro u potpunosti opovrgle postavljene pretpostavke, zemlje u razvoju su beležile visoke suficite u tekućem delu platnog bilansa, takođe ostvarile su više stope štednje od investicija što je stvorilo mogućnost plasiranja viškova domaće štednje u razvijene zemlje. Kina, kao jedna od najbrže rastućih zemlja u razvoju, ostvaruje viši nivo štednje od investicija i plasiraju najveći deo viška štednje u SAD. Slična situacija se desila i sa viškom štednje u zemljama proizvođačima nafte.
Postavlja se pitanje zbog čega je došlo do totalno drugačije situacije od unapred očekivane? Kao jedan od potencijalnih odgovora nudi se sama promena u globalnoj štednji, a pre svega u zemljama u razvoju. Zemlje u razvoju imaju višu sklonost štednji usled individualne i kolektivne nesigurnosti kao posledica ranijih kriza do koje su se ranije dogodile u Aziji. Zemlje proizvođači nafte su viškove proistekle iz izvoza nafte plasirale kroz investicione fondove. Kao drugi odgovor javlja se nizak kvalitet finansijske intermedijacije u zemlajma u razvoju. Male plate i dostupnost tehnologija su se pokazale kao nedovoljne za ostvarivanje višeg nivoa investicija pre svega usled nedovoljne sigurnosti vlasničkih prava. Takođe, štediše iz zemalja u razvoju imaju averziju prema riziku, i spremni su za ulaganje u sigurnije poslove uz manje prinose. Usled averzije prema riziku, finansijske institucije iz zemalja u razvoju su se odlučivale za investicije pre svega u SAD za koje se smatralo da su manje rizične. Manji rizik investicija u SAD je proizilazio iz visoke likvidnosti i sigurnosti ulaganja.

Uzroci finansijske krize

Usled niske kamatne stope u SAD došlo je do buma tržišta nekretnina. Usled visokog priliva jeftinog novca iz inostranstva dolazi do viškova izvora sredstava banaka u SAD, banke moraju da plasiraju slobodna novčana sredstva kako bi ostvarila profit. Hipotekarno tržište u SAD je slovilo za jedno od najrazvijenijih i najsigurnijih tržišta koje je garantovalo skoro sigurnu zaradu uz mali rizik. Na tržištu su se javile dve vrste hipotekarnih kredita prime hipotekarni krediti koji su se odobravali poveriocima koji su kreditno sposobni da otplate uzeti hipotekarni kredit i sub-prime hipotekarni krediti koji su se odobravali poveriocima koji nisu ispunjavali uslove za dobijanje ove vrste kredita ali su banke bile prilično lagodne kod odobravanja ove vrste kredita jer je rast cena nekretnina u SAD iz godine u godinu uvećavao vrednost collaterala te je posle samo nekoliko godina vrednost hipoteke prevazilazila iznos uzetog kredita. Kako je veliki broj poverioca mogao da dobije hipotekarne kredite od banaka dolazi do rasta tražnje za nekretninama a usled ograničene ponude i do rasta cena nekretnina u SAD. Kao posledicu ovakvih tržišnih procesa imamo visoku svetsku tražnju za sigurnim plasmanima i lošu regulaciju. Finanjsijske institucije koje su odobravale ovakve rizične plasmane karakteriše nizak nivo likvidnosti i visok nivo leveridža.

Mehanizmi krize

Problem nastaje onog trenutka kad veći broj poverioca ne može da otplaćujesvoje rate hipotekarnih kredita, usled povećanja povećanja hipoteka na strani ponude i zasićenja tražnje dolazi do kretanja cena nekretnina u suprotnom smeru tj dolazi do pada cena nekretnina.

Bežanje investitora
1. loša aktiva u bilansima stanja banaka
2. povlačenje investitora usled rasta rizika
3. finansijske institucije usled niske likvidnosti primorane su da prodaju svoju imovinu
4. usled krize nema dovoljno investitora koji žele da kupuju imovinu
5. usled niske tražnje došlo je do smanjenja cena i banke su primorane da prodaju imovinu po ceni koja je niža od kupovne cene što dovodi do ostvarivanja gubitaka
6. dolazi do pogoršanja bilansa stanja banaka, što predstavlja dodatni podsticaj za povlačenje sredstava investitora

Bežanje kapitala
1. loša aktiva u bilansu stanja banaka
2. usled velikih plasmana poveriocima i odsustva regulacije banke imaju mali kapital racio odnosno imaju visok leveridž
3. usled krize banke su primorane da prodaju imovinu ( smanjenje leveridža)
4. usled krize nedovoljno je investitora koji žele da kupe imovinu
5. dolazi do pada cene nekretnina i banke prodaju nekretnine ispod cene
6. kako je imovina prodata ispod cene dolazi do pogoršanja kapital racija, što predstavlja dodatan podsticaj za prodaju imovine
Dinamika krize

Usled početka krize dolazi do porasta verovatnoće od nesolventnosti banaka što dalje produbljava krizu. Usled povećanja rizika dolazi do smanjenja veličine i ročnosti međubankarskih pozajmica. Zaraza krize se širi od direktno pogođenog exposura ka ostalim hipotekama. Takođe dolazi do prelivanja krize iz SAD ka Evropi i dalje ka ostalim zemljama u razvoju. Na kraju glavni efekti pogađaju stanovništvo i preduzeća, kroz postojeće i buduće pozajmice usled povećanja kamatnih stopa i smanjenje iznosa kreditiranja.

Uticaj finansijske krize na realni sektor ekonomije

Kriza se javila u finansijskoj sferi ali se nakon reagovanja razvijenih država finansijska kriza smanjuje, međutim, dolazi do prelivanja njenih efekata na realni sektor. Usled finansijske krize dolazi do poskupljena bankarskih kredita što dovodi do porasta troškova poslovanja preduzeća, dok sa druge strane usled smanjenja obima kreditiranja dolazi do smanjanja likvidnosti preduzeća. Međutim, najveća posledica krize jeste gubitak poverenja, koje se lako gubi ali se teško stiče. Kao posledica smanjenja obima kreditiranja dolazi do smanjenja potrošnje što dovodi do smanjenja ukupne agregatne tražnje. Usled smanjenja tražnje preduzeća su primorana da smanjuju svoju proizvodnju, usled smanjenja prodaje i prihoda preduzeća preduzeća su prinuđena da otpuštaju svoje radnike kako bi umanjila troškove do čijeg je rasta došlo usled rasta troškova finansiranja. Usled pogoršanja uslova poslovanja preduzeća, smanjenja prihoda i porasta rashoda može se očekivati bankrot velikog broja pre svega malih i srednjih preduzeća i nemogućnosti preduzeća da servisiraju svoje obaveze. Preduzeća neće moći da servisiraju svoje obaveze po kreditima prema bankama što će povratno uticati na pogoršanje bilansa banaka i pogoršanje poljuljanog poverenja.

Finansijska politika koju Vlade moraju preduzeti u kratkom roku

Vlade najrazvijenijih zemalja morale su interventno da odobre veliku količinu novca kako bi se obezbedila likvidnost mnogim institucijama i kako bi se zaustavila prodaja nekretnina po niskim cenama i povratilo poverenje u finansijski sistem. Međutim, kao problem se javljaju oni investitori i zemlje koje ne mogu da pozajme novac od investitora. Kao druga kratkoročna mera se javlja potreba za dokapitalizacijom banaka. Kroz povećanje kapitala dolazi do smanjenja leveridža. Takođe, država treba da otkupljuje od banaka rizične hipoteke kako bi se smanjila ponuda i povratila tražnja i kako bi se cena nekretnina definisala na realnijem nivou. Kao poslednja kratkoročna mera država mora da poveća garancije na depozite i međubankarske pozajmice kako bi se povratilo poverenje svih učesnika u finansijski sistem.

Finansijska politika u dugom roku

Kako bi se izbeglo produbljavanje ekonomske krize države moraju da preduzmu sve kako bi se izbeglo značajno smanjenje tražnje jer bi se pokrenula spirala koja samo može produbiti i produžiti krizu i otežati ekonomski oporavak. Prema projekcijama eksperata MMF ekspanzivnu fiskalnu politiku treba da vode sve zemlje sa malim zaduženjem i gde je u ranijem periodu vođena disciplinovana politika. Procena eksperata MMF je da fiskalna ekspanzija treba da obezbedi oko 2% globalnog GDP kako ne bi došlo do značajnog smanjenja globalne tražnje.

Šta se može očekivati nakon krize?

Nesumljivo je da nakon krize mora doći do prekomponovanja finansijskog sistema i sistema monitoringa i supervizije u svetu. Neophodno je uskladiti regulativu i nacionalne politike, kao i utvrditi zajednička pravila u dokapitalizaciji banaka jer nacionalni pristupi imaju previše neracionalnosti rasipanja. Potrebno je prekonponovati ulogu MMF u cilju blagovremenog obezbeđivanja multilateralne privemene likvidnosti.
Nesumljivo je da će fiskalna ekspanzija koja se mora voditi u vreme krize dovodi do rasta dugova zemalja. Međutim, realno je očekivati da će se tržište nekretnina u SAD nakon krize stabilizovati i ukoliko rast vrednosti nekretnina koje je država preuzela u vreme krize značajno poraste može nadmašiti vrednost neto zaduženja u vreme krize. Sa druge strane država će usled dokapitalizacije bankarskog sektora imati značajan udeo u vlasništvu, međutim, nakon uvođenja regulative koja do sada nije postojala država treba postepeno da se povlači iz vlasništva i vrati bankarski sektor u privatne ruke.

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku