Perspektive i snage domaće poljoprivrede

Perspektive i snage domaće poljoprivredePrethodnih dana u domaćoj javnosti je konstatovano da Austrija sa obradivom površinom od 1,4 miliona hektara izvozi hrane u iznosu od 7,5 milijardi evra, dok Mađarska sa oko 4,5 miliona hektara obradive površine izvozi 4,2 milijardi evra hrane. Imajući u vidu da Srbija ima 4,1 miliona hektara obradive površine izvozni potencijal je, ako bi se dostigla austrijska, pa čak i mađarska produktivnost, veliki, a Srbija izvozi svega 1,7 milijardi evra hrane.

Primera radi, ukoliko bi se ostvarila austrijska produktivnost izvoz hrane iz Srbije bi mogao iznositi oko 22 milijarde evra, što je tri puta više od vrednosti sadašnjeg ukupnog izvoza. Sa druge strane, ukoliko bi se dostigao odnos između obradive površine iz izvoza hrane u Mađarskoj, srpski izvoz bi se više nego udvostručio. Imajući u vidu da mogućnosti za veću domaću proizvodnju postoje od značaja je sagledati ko su glavni domaći igrači, kakve su njihove šanse i šta su neophodni uslovi da bi se evidentni potencijali ostvarili.

Odnos obradivih povrsina i izvoza

Trenutni i potencijalni izvoz, u mlrd evra

 

Glavni igrači na domaćem tržištu i opšti trendovi

Proces ukrupnjavanja kada je domaća poljoprivredna proizvodnja u pitanju je počeo i trenutno je moguće uočiti nekoliko trendova. Najpre, lideri na tržištu su preduzeća koja su deo velikih sistema (konglomarata) kao što Delta Agrar i MK Group i koja su proteklih nekoliko godina značajno ulagala u srpsku poljoprivredu. Nekada veliki poljoprivredni sistemi, kao što su PKB ili PIK Bečej, još uvek su u vrhu prema kapacitetima i proizvodnji, ali vremenom gube svoje nekadašnje pozicije, manje su efikasni od novih igrača i njihov novi razvoj se očekuje nakon što budu sredili svoje vlasničke strukture. Naime, PKB je nedavno preuzeo grad Beograd koji najavljuje ozbiljnu reorganizaciju i investicije u ovo preduzeće, dok se u PIK Bečeju izvršava konsolidacija vlasništva pošto će država (ponovo) ući u vlasničku strukturu nakon što izvrši konverziju potraživanja u kapital. Na kraju, ali ne i manje po značaju, polako dolaze do izražaja, nekada mala poljoprivredna gazdinstva, koja su postepenim i pravilnim ulaganjem došla u situaciju da postanu ozbiljni igrači na tržištu, a treba dodati da u poslednje vreme veliki broj igrača iz prehrambene industrije investirao u primarnu poljoprivrednu proizvodnju (IM Matijević, Karneks i drugi) kako bi smanjio rizik zavisnosti i cenovnih fluktuacija.

 

Tabela 1. Ključni igrači u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji

Ključni igrači u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji

Izvor: Ekonom:east Media Group, Top 300 najvećih preduzeća u Srbiji

* Pored čisto poljorivredne proizvodnje kao osnovne delatnosti, neka od ovih preduzeća u okviru svog poslovanja imaju i druge delatnosti koje su reflektovane u njihovim finansijskim pokazateljima.

 

Kao što se iz prethodne tabele vidi, glavni igrači na tržištu generišu značajan iznos prihoda, doduše ne samo iz delatnosti poljoprivrede, već i iz drugih kao što su prateće poljoprivredne delatnosti (trgovina poljoprivrednim proizvodima i mehanizacijom ili prehrambena industrija). Evidentno je da su pojedina preduzeća u poslednjih nekoliko godina investirala značajna sredstva pa su, na primer, dostigla obim zemljišta kojim upravljaju od nekoliko desetina hiljada hektara.

Međutim, i pored često paušalnih ocena da je poljoprivredno zemljište u Srbiji koncentrisano, veličina poseda zemljišta koji imaju domaći proizvođači u odnosu na ukupnu površinu manja je nego što je to slučaj kod regionalnih igrača. Tome treba dodati i to da je prosečna površina poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji 6,5ha, dok je u EU prosek oko 30 hektara.

Povrsina zemljista koje se obradjuje u odnosu na ukupnu povrsinu zemljista

Na bazi napred navedenog i s obzirom da su slični trentovi prisutni i kada je u pitanju stočarstvo kao druga bitna grana poljoprivrede, proizilazi da srpsko poljoprivredno tržište još uvek nije koncentrisano te da bi njegovu veću koncentraciju trebalo očekivati u narednom periodu.

Sa druge strane, pogled na prvih pet poljoprivrednih preduzeća u Srbiji pokazuje da je stepen zaduženosti izuzetno visok (u 2009. godini je prosečan odnos neto duga i EBITDA iznosio 9,1, što je gotovo duplo više od granične vrednosti od pet), što u velikoj meri ograničava investicioni potencijal u narednom periodu. Rešenje bi moglo biti upumpavanje dodatnog eksternog kapitala, kao u slučaju Delta agrara gde je vlasnik već najavio da će sredstva dobijena podajom Delta Maxi Grupe uložiti u poljoprivrednu proizvodnju.

 

Investicije kao neophodan uslov

U agrarnom sektoru nalaze se najveća srpska preduzeća koja najavljuju ozbiljne investicije. Čak i neka preduzeća koja nisu iz ove delatnosti najavljuju obimne investicije u sektor poljoprivredu. Primera radi Rudnap Grupa, preduzeće koje se uglavnom bavi energetikom, nekretninama i metalskom industrijom nedavno je objavilo da planira realizaciju investicije od oko 50 miliona evra u sadnju 500 hektara jabuka do 2012. godine. Za srpski agrar, to su svakako dobre vesti.

Bez investicija nema govora o značajnijem razvoju poljoprivredne proizvodnje niti o iskorišćavanju pozivinih efekata eksternih okolnosti, o čemu je bilo reči. Investicije su, pre svega, potrebne u jačanje proizvodnih kapaciteta, a naročito su potrebne u sisteme za navodnjavanje jer je dobra sirovinska osnova ključna prepostavka razvoja u celini. Prema domaćim procenama u Srbiji se navodnjava svega 4,5% od ukupno obradivih površina (neke od optimističnijih procena idu i do 12%) dok se u svetu navodnjava 17%, a u Evropi čak 30% obradivih površina. Sa razvojem novih sistema neminovno će doći i do viših prihosa i veće proizvodnje. Pored investicija u irigacione sisteme od značaja su i investicije u sadni materijal, odnosno proizvodne kapacitete i kvalitetne rase kada je u pitanju stočarska proizvodnja.

Međutim, kao što smo napred videli visina zaduženosti i tradicionalno visoke kamatne stope u Srbiji su svakako bitna razvojna ograničenja. S tim u vezi, uloga države bi u narednom periodu mogla biti od značaja i to pre svega kroz jačanje institucija koje finansiraju poljoprivredu i izvoz (Fond za razvoj, AOFI i drugo) i/ili razvoj infrastrukturnih projekta (putevi, irigacioni sistemi) radije nego kroz direktno subvencionisanje proizvodnje. Ulazak stranog kapitala na domaće tržište (bez obzira na zakonsko ograničenje u pogledu vlasništva zemlje) je počeo, jedna je od opcija i očekuje se njegovo intenziviranje u narednom periodu.

 

Još jednom o perspektivama

Prema očekivanjima analitičara cene poljoprivrednih proizvoda, odnosno hrane će nastaviti da rastu u prvoj polovini ovog veka usled rasta svetske populacije, povećanja dohotka – naročito u zemljama u razvoju, sporijeg rasta prinosa poljoprivrednih kultura i efekata klimatskih promena u svetu. Prema analizi FAO u periodu 2010-2050. godina očekuje se da će proizvodnja hrane porasti za 70 posto, ali će broj stanovnika u svetu dostići devet milijardi, a procenjuje se da će rast dohotka doprineti značajnijem rastu potrošnje mesa i mleka. Procenjuje, takođe, se da je svetska vrednost uvoza hrane u 2010. godini iznosila oko bilion (1.000 milijardi) dolara, što je  svakako postoji velika šansa za domaću poljoprivredu.

Kada se govori o konkretnim izvoznim potencijalima poljoprivrede, pored CEFTA regiona i EU, u poslednje vreme značajna destinacija za izvoz postaje Rusija zbog veličine tržišta i sporazuma o slobodnoj trgovina. Primera radi, prošle godine izvoz u Rusiju je porastao preko 50% koji je značajnim delom bio podstaknut izvozom hrane. Tako je samo izvoz jabuka dostigao iznos od 33 miliona dolara i učetvorostučen je u odnosu na 2009. godinu. Zbog toga se određene investicije i sprovode radi izvoza na ovo tržište, a očekuje se njihovo intenziviranje u narednom periodu.

 

mr Aleksandar Ilić

* Tekst objavljen u časopisu Biznis & Finansije

 

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku