Novo kinesko stoleće

Novo kinesko stolece“Ako se narod bavi zemljoradnjom, to znači da su njive uzorane, a kada su njive uzorane, to znači da je država bogata, a u bogatoj državi ratnici su silni, a sa silnim ratnicima ratovi su pobedonosni, a sa pobedonosnim ratovima šire se granice države.”
Guan Čžun, “O upravljanju državom”, 7. vek p.n.e.

Koliko se danas, u vremenu površnosti, jeftine zabave i opsesije mladošću, državama upravlja mudro? Tradicija doprinosa mudraca upravljanju državom duga je i u starom svetu Zapada i u Kini. Pitanje je, s toga, gde se ta tradicija danas zadržala u trouglu SAD, EU i Kine? Ako imate dobar smisao za humor i mislite da reči “mudrost” i “komesari” idu ruku pod ruku, dodaćete Brisel na tu listu. Ako ne, ostaju, dakle, Vašington i Peking. Glas Henrija Kisindžera, makijavelistički precizan i lišen jalove političke korektnosti modernih elita Zapada, pruža jasnu sliku Kine iz ugla Vašingtona: “Svaka generacija kineskih lidera odražava misiju i uslove svoga perioda”. Ova se generacija suočava sa izazovom preselenja 400 miliona ljudi sa sela u gradove, što će po njemu, izazvati ne samo infrastrukturne probleme, već i promenu vrednosti, ali i uloge Komunističke partije.

Daleko pre nego što je National Intelligence Council projektovao ulogu Kine kao globalnog takmaca SAD, promene u vrhu kineske vlasti praćene su pomno u celom svetu. Danas, čini se, više nego ikad. Opšti je utisak da će se novo rukovodstvo usredsrediti na strateške reforme, na što ukazuje i retorika vrha Politbiroa. Cilj je dupliranje realnog BDP i dohodka domaćinstva per capita do 2020.g, što znači prosečnu stopu rasta od 7% godišnje. Promena je što partija sada posmatra distribuciju dohodka kao jednako važan cilj. Za razliku od prethodnog perioda, trend rasta dohodka domaćinstava u odnosu na rast BDP-a je tek od 2011.g. počeo da biva stabilniji, tako da njegovo dupliranje do 2020.g. predstavlja realniji cilj.  Pored “blagostanja naroda”, “institucionalne reforme” su bile jedna od često ponavljanih fraza, što ukazuje na svest da će morati da dođe do redefinisanja odnosa između države i tržišta. Zato i ne čudi da je izostala fraza o “državnom sektoru kao najbitnijem”.

Politbiro je svestan da se suočava sa nemalim izazovom. Kina će zasigurno rasti sporije nego što je ostatak sveta navikao. Istorija reformi može ukazati na buduće korake, ali se i svet drastično promenio. Liberalizacija je reč kojom se mogu opisati sve dosadašnje reforme. Najpre je Deng Sjaoping uveo tržišne mehanizme u veoma zatvorenu i strogo kontrolisanu privredu. Ohrabreno je preduzetništvo, oslabljena stega nad državnim preduzećima, liberalizovane su cene potrošnih dobara i otvorena su vrata međunarodnoj trgovini i direktnim investicijama. Vreme Điang Cemina obeležilo je uspostavljanje tržišta kapitala, međubankarskog tržišta deviza, sistema centralne banke i tržišta nekretnina. Sve ovo je, uz povoljna demografska kretanja, dovelo do drastičnih 10% rasta na godišnjem nivou tokom 80-tih i 90-tih godina.

Iako je došlo do usporavanja reformi u vremenu prethodne nomenklature, rast je nastavljen, ali se znatno više osećalo prisustvo države. Oslanjao se, pre svega, na veliki rast investicija, što je eskaliralo nakon propasti Lemana, kada su usledile stimulativne mere, usmerene naročito na infrastrukturu. Investiciona potrošnja je otišla predaleko, inflacija se ubrzala, špekulativni “baloni” postali sve veći, pa je 2011.g. došlo do drastičnog pooštravanja monetarne politike. Postalo je očito da je privreda previše oslonjena na velike, i ne naročito efikasne, investicije. Čitava politika pod parolom “rast donosi stabilnost”, koja je donela mnogo toga dobrog, uticala je i na rast socijalnih razlika, velike cene nekretnina i potrošačkih dobara, kao i na istiskivanje privatnog sektora. Svesni toga, kineske vođe nastojale su da privredu usmere u pravcu potrošački vođene ekonomije, ali se to poklopilo sa globalnom krizom i dužničkim problemima vodećih privreda sveta. Sada se novo rukovodstvo suočava sa imperativom da novi oslonac nađu u potrošnji stanovništva i sektoru usluga i sve to uz istovremeno usporavanje rasta i porast socijalnih napetosti. Jer, zadovoljiti daleko zahtevniju srednju klasu mnogo je teže nego izvući milione iz siromaštva…

Kuda, dakle, ide Kina? Postoji niz prirodnih faktora koji vode ka usporavanju rasta. Koristi od alokacije resursa iz poljoprivrednog u industrijski sektor su dobrim delom iskorišćene, iako još postoji prostor za napredak (kineski dohodak per capita je sa 3% proseka OECD u 1980.g. dostigao 25% proseka u 2010.). S druge strane, veliki problem predstavlja demografija. Rast radnosposobnog stanovništva se usporava: sa 2,6% u 80-tim, na 1% u ovom veku, s tim da će ovaj efekat biti naročito izražen u periodu 2015-2020. Osim toga, učešće radnika koji se sele iz ruralnih u industrijske (mahom obalske) centre je naraslo na 20% u 2011.g. Ovde će rast plata voditi padu konkurentnosti u prozvodnom sektoru i promeni privredne strukture ka sektoru usluga. Istovremeno, starenje stanovništva će dovesti do pada štednje i rasta cene kapitala. Udeo starijih u odnosu na broj radno sposobnih će do 2020. dostići 17%, čime dolaze na naplatu računi “politike jednog deteta”. Posledica: štednja stanovništva i države će opasti, a troškovi penzione i zdravstvene zaštite će porasti.

Urbanizacija je još jedan od faktora koji će se usporiti u budućnosti. Selidba iz poljoprivrede u proizvodni sektor jedan je od glavnih izvora rasta produktivnosti u zemljama u razvoju. Iako je stepen urbanizacije u Kini još uvek relativno nizak, doći će do usporavanja rasta urbane populacije na 2,5% u narednom periodu (procena UN), što je 1,3 pp sporije nego u prethodnoj deceniji. Neravnopravan tretman migratornih radnika već je doveo do pada potrošnje i usporio tempo urbanizacije, pa je čak doveo i do selenja i paradoksalnog manjka radne snage u, tradicionalno proizvodnim, obalskim regijama.

Iskorišćenost kapaciteta u pet ključnih industrija se u Kini kretala oko 80% zahvaljujući ogromnoj eksternoj tražnji, da bi u 2011.g. pala na 60%. Investicije u kapacitete u proizvodnji činile su trećinu ukupnog rasta investicija, što uz smanjenu tražnju širom sveta, znači da već postoji “balon” na strani ponude. Da stvar bude gora, ovi su preveliki kapaciteti nagomilani u neoptimalnom okruženju, jer su cene skoro svih proizvodnih inputa, kao i kamatne stope i kurs, bile podcenjene i pod državnom kontrolom. Ovo je definicija neefikasne alokacije kapitala, a Kina ne može računati na eksternu tražnju kako bi ublažila ovaj problem. Samim tim, prilagođavanje može potrajati godinama kroz nagomilavanje zaliha, smanjenje profitnih marži i obima proizvodnje, kao i bankrotstva i konsolidacije.

Posledica nedovoljno razvijenog finansijskog tržišta je i prenaduvan bankarski sektor, gde bankarski zajmovi iznose 145% BDP. Problem koji je na pomolu je veliko učešće nenaplativih zajmova, jer su lokalne vlasti potrošile ogromna sredstva kako bi spasili posrnula preduzeća i podstakli lokalni razvoj. Obično se ta pomoć sastojala od sredstava iz budžeta i sredstava državnih investicionih fondova, uz reprogram bankarskih zajmova. Iako je prisutan rast tržišta kapitala i rast emisija korporativnih obveznica, ovaj proces će trajati dugo, pa će bankarski sektor i dalje biti veliki potencijalni izvor rizika. Ipak, budžetske rezerve i nizak nivo zaduženosti stanovništva predstavljaju faktore sigurnosti.

Postoji niz mera koje će, po svemu sudeći, preduzeti kineske vlasti kako bi ostvarile zacrtane ciljeve i ublažile negativne efekte prilagođavanja privrede novim okolnostima. Ovi su koraci obuhvaćeni u dokumentu Svetske banke “China 2030: Building a Modern, Harmonious and Creative High-Income Society”, koji je rađen u tesnoj saradnji sa Državnim savetom Kine.  Pre svega, liberalizacija još uvek kontrolisanog tržišta: kamatne stope, kurs, cene resursa i zemljišta su još uvek pod direktnom ili indirektnom kontrolom. Preko 100.000 državnih preduzeća uživa velike prednosti, pa troškove snose u najvećoj meri mala i srednja preduzeća. Takođe, fiskalno opterećenje privatnog sektora je skoro tri puta veće u odnosu na državna preduzeća. Prihodi od zemljišta čine 25% ukupnog prihoda države i prebacuju se na leđa stanovništva u vidu visokih cena nekretnina. S druge strane, kineska država ne ulaže u obezbeđenje nekih osnovnih javnih dobara, poput zdravstvene i socijalne zaštite i obrazovanja, koji čine manje od 10% BDP (veliki deo fiskalnih resursa odlazi u infrastrukturu i subvencije). Procenjuje se da bi rast ulaganja u socijalnu zaštitu i tzv. “meku” infrastrukturu doprineo rastu potrošnje stanovništva kao udela u BDP za nekih 8-10 pp (prema Societe Generale).

Državna potrošnja je visoko decentralizovana, dok je ubiranje prihoda centralizovano. Oko 80% budžetske potrošnje otpada na lokalne vlasti, u šta spadaju javne usluge, zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita i dr. Država prikuplja oko polovine svih poreskih prihoda, a transferiše tek oko trećine, pa lokalne vlasti pribegavaju drugim vidovima finansiranja, poput naknada, prodaje zemljišta i pozajmljivanja od banaka. Tako se dug lokalnih vlasti duplirao od 2008. do 2010. god., što otežava i posao centralne banke. Potencijalno rešenje ovog problema mogla bi biti izgradnja lokalnog tržišta obveznica, čime bi se povećala finansijska odgovornost.

Bez obzira na tempo reformi, teško da će rast Kine biti iznad zacrtanih 7%, uz sve očekivane korekcije. S toga će se Kina morati promeniti, htela ona to ili ne. Konkurentnost njenog izvoza će nastaviti da opada usled rasta troškova rada, pa će zemlje poput Filipina, Vijetnama i Meksika uzeti deo tržišnog učešća u proizvodnji pojedinih dobara, poput tekstila. Međutim, kinesko učešće u izvozu kapitalnih dobara će rasti (udeo u globalnom izvoz mašina i transportne opreme već dostiže zbirno učešće Japana, Koreje i Tajvana).

Konačno, vremenom će doći i do smanjenje suficita kapitalnog bilansa Kine, kao posledica dalje integracije ove zemlje u globalni finansijski sistem. Države koje postaju značajni finansijski centri suočavaju se sa deficitom kapitalnog bilansa, kako raste upotreba njihovih valuta van granica. Nedavna empirijska istraživanja Peterson instituta ukazuju da Azija već sad postaje deo “renminbi” bloka, gde kretanje CNY ima veći uticaj na valute regiona, nego USD, JPY i EUR (iako pojedine investicione banke dokazuju da USD još uvek dominantno utiče na azijske valute, svi se slažu da se kreće u pravcu formiranja CNY bloka). Kineska država je već sad najveći svetski kreditor, uz istovremeni rast svojih direktnih investicija u inostranstvu, kao deo državne strategije. U budućnosti treba očekivati smanjenje rasta deviznih rezervi Kine, a uz mogućnost da njene kompanije i građani investiraju u inostranstvu, moguće su suštinske promene svetskih kapitalnih tokova. Naime, kineske kompanije i građani se mogu odlučiti za drugačiju portfolio alokaciju od svoje države, što bi najviše naudilo tržištu državnih obveznica SAD.

Kina će se menjati, a menjaće se i svet sa njom. Zato su mnoge oči uprte u one koji će tu promenu pokušati da osmisle. Iz ugla SAD, teško je ne gledati Kinu kao takmaca, mada se i Kisindžer i Džordž Fridman slažu da će u vremenu koje sledi ova država biti okrenuta sebi (“inward-looking country”), kako bi najbezbolnije sprovela neminovne promene i očuvala svoje institucije u novoj epohi. Iz ugla svih drugih, Kina zauzima svoje mesto u onome što je Danijel Drezner nazvao The New New World Order i njene rastuće ambicije to pokazuju. A teško da će takva država biti okrenuta samo sebi, htela ona to ili ne. Otuda i Guan Čžun na početku teksta, a ne Fukujama.

—————————–

Prilagodjena verzija teksta objavljena u decembarskom izdanju magazina Biznis i finansije

 

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku