Nezaposlenost u Srbiji

Nezaposlenost u SrbijiUsponi i padovi u privredi podsećaju na priču u kojoj se navodi dobra i loša vest. Ako se postavi pitanje: ‘Šta se dešava kada privreda napreduje?’ Dobra vest je da tada ima puno posla, tako da svako ko traži posao, verovatno ga može i naći. Loša vest je da će poslodavac teško naći kvalifikovane radnike. Dobra vest je to da će se zarade verovatno povećati jer nema dovoljno radnika. Loša vest je da se sa povećanjem zarada, povećavaju i cene svega ostalog. Posledica ovih naizmenično dobrih i loših vesti jeste inflacija.

Inflacija i nezaposlenost. Odnos između ova dva ekonomska indikatora poznat je kao Filipsova kriva. Horizontalna osa predstavlja stopu nezaposlenosti, a vertikalna osa stopu inflacije. Što je niža stopa inflacije, to je veća stopa nezaposlenosti i obrnuto. Prema podacima nacionalnog zavoda za statistiku stopa inflacije u Srbiji za 2011. godinu  iznosila je 7% , a stopa nezaposlenosti 23,7%. Sabiranjem ove dve stope dobijemo stopu od 30,7%. Ova zbirna stopa je još jedan odnos između inflacije i nezaposlenosti poznat kao indeks nelagodnosti a ponekad se  naziva i indeks „bede“ . Drugim rečima u Srbiji su mnogi ljudi „bedni“. Uzroci nezaposlenosti su mnogobrojini i međusobno povezani. Počevši od tranzicije i restruktuiranja, teškog nasleđenog stanja, ali i institucionalnih i strukturnih ograničenja. Ono što ukazuje na ogomne probleme na tržištu rada u Srbiji jesu podaci ankete o radu. To su postojanje dualnih tržišta rada, zaposlenost u javnom sektoru je predimenzionirana, zaposlenost u privatnom sektoru je veoma mala, učešće visokoobrazovanih u aktivnom stanovništvu uzrasta od 25-54 je manje od 20% i manje je od učešća osoba bez kvalifikacija.

Odgovor na gorući problem nezaposlenosti pronalzi se u makroekonomskim merama. Mere za podsticanje ekonomskog rasta, za povećanje fleksibilnosti tržišta rada, za podizanje nivoa kvalifikovanosti,veština i znanja, za obezbeđenje efikasnije socijalne zaštite.

Da li će u narednom periodu biti potrebna racionalizacija ovih mera? Za koje često se može čuti da su pasivne mere. Da li je potrebna reforma i zakona o radu?

Potrebno je sve učiniti kako nam se u nekom narednom periodu indeks nelagodnosti ne bi povećao. Ovaj veliki izazov neophodno je sagledati kroz zajedničko usaglašavanje strategije zapošljavanja, obrazovanja i naučnotehnološkog razvoja.

Be Sociable, Share!

1 komentar

  1. Miroslav Jović says:

    Poslednji pasus ovoga teksta ostavlja bledunjavi odraz u svesti svakog onog ko ima saznanja o nadležnoj državnoj administraciji, za naznačenu oblast, počev od republičkog do nivoa poslednje opštine u Srbiji. Šta je potrebno učiniti, treba sada i ovde pisati, jer je trenutak toliko težak da se ostajanje u nedefinisanju koraka, kojima bi se išlo ka boljem, preuzima odgovornost za otežavanje stanja iz sekunde u sekundu.

    Slažem se da treba zajednički usaglašavati strategije zapošljavanja, obrazovanja i naučnotehničkog razvoja, ali za to postoje procedure u nadležnim državnim institucijama. Brzina rada i učinka nije vezana za procedure, već za konkretne ljude u odgovornim institucijama. Ti ljudi su tu jer su položaji njihovi zavisni od političke volje vladajućih, pa sada se vratimo onima kojima smo kao birači dali pravo formiranja okvira našeg življenja, kroz postojeći politički sistem. Kada se okrenemo, vidimo da dani prolaze, dinar slabi a evro jača i tako se pomeramo ka onima koji tim procesom ostvaruju svoj interes. Tu ne vidim one koji su nezaposleni, a teže ka dobijanju subvencija za samozapošljavanje, jer i onako mala dinarska sredstva sve manje znače na tržištu roba i usluga, jer dinar pada i opet nas vraća na neke druge. Ne vidim one iz sistema obrazovanja, koji su na budžetu, da im se isplati dugoročno čekanje, a nemaju saznanja koja mogu prodati kao usluge edukacije u obliku privatnih časova. Tu, na tom tržištu usluga, dobro se zna koliko evra po dvočasu mora roditelj platiti kada je u pitanju matematika, srpski ili neki tako strateški važan predmet, za njegovo dete. Kada se ukrste ta dva društvena statusa, nezaposlenog lica i roditelja, gde se može nastaviti a da neposredna budućnost bude svetlija od ovog sivo, tmurnog, proletnjeg dana u Beogradu….. U svakom slučaju, birači su rekli svoje, na svim nivoima, ali život se od tada nije stabilizovao, već teče u vakumu starih skupštinskih saziva koji ne mogu doneti nove i potrebne odluke, i novih skupštinskih struktura koje se nisu formalizovale. Pitam se šta je to, autore ovoga teksta, što kao individua predlažete da se čini u ovom danu, u ovoj nedelji, a da od pasivnog postanemo aktivni i odgovorni u političkom sistemu današnje Srbije????

Ostavite poruku