Ekonomski patriotizam – ima li kapital nacionalnost?

Ekonomski patriotizam Šta je zajedničko za NIS, U. S. Steel, Telenor, Hemofarm i Sintelon? Jeste, sve ove kompanije su među 20 najvećih u Srbiji po poslovnim prihodima u 2009. godini, a verovatno ostaju u toj grupi i za 2010. Ali, ima i nešto drugo. Nije sektor u kojem posluju, nije ni zemlja porekla…

Pa, da – sve ove kompanije su nekada bile srpske, a sada su strane. Neke su kupljene kroz privatizaciju licitacijom ili direktnom pogodbom, neke putem stečaja, dok su ostale preuzete od privatnih vlasnika. Koji god metodi kupovine da su bili u pitanju, ishod je danas isti. Njihove centrale su u inostranstvu, one posluju po našim zakonima i imaju pravo da iznose profit iz zemlje kad plate porez od 20 odsto ili manje ako sa njihovim matičnim zemljama imamo ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja.

 

Finansije, trgovina, telekomunikacije, nekretnine, pa proizvodnja

Ova poslednja činjenica nešto je što se, zlonamerno, vrlo često pominje kao rezultat ulaska stranog kapitala u prethodnih deset godina. Ona nije nevažna, ali daleko od toga da je najvažnija. Nije nevažna, zato što je samo u poslednjih pet godina, od kada i počinje značajniji odliv kapitala po osnovu stranih investicija, iz zemlje izneto više od 2 milijarde evra. Daleko od toga da je ova brojka najvažnija, jer je istovremeno, kroz razne kanale ulaganja, u zemlju ušlo skoro 12,5 milijardi evra stranih direktnih investicija, od toga najviše u finansijskom sektoru – skoro 30%, zatim u prerađivačkoj industriji – 19,4%, dok su saobraćaj i telekomunikacije, poslovni sa nekretninama i iznajmljivanje i trgovina učestvovali sa 16,9%, 15,3% i 10,1%.

 

Tabela 1. Strane direktne investicije po delatnostima, u hiljadama EUR

Strane direktne investicije po delatnosti, u hiljadama EUR

Izvor: Narodna banka Srbije

Ovaj proces drastične promene vlasničke strukture srpske ekonomije u korist inostranih kompanija i banaka krenuo je, naravno, sa otvaranjem zemlje za strani kapital 2001. godine, da bi se nastavio do danas i to po tipičnom obrascu tranzicionih privreda: privatizacija + akvizicije u finansijskom (i mnogo manje u realnom sektoru) à grinfild + braunfild investicije pretežno u realnom sektoru. Trend se evidentno menja u korist industrije, posebno u prethodne dve godine, i biće nastavljen, na šta ukazuju najave o stotinak grinfild projekata u oblasti proizvodnje koji se nalaze u raznim fazama realizacije. Od pomenutog obrasca odstupa jedino rastući talas preuzimanja privatnih kompanija koji je naročito narastao u periodu krize, snažno podstaknut iznuđenim prodajama imovine velikih domaćih konglomerata, formalno u stranom vlasništvu, od East Point-a, do Delta Maxi-ja.

 

Srbija kao Mančester junajted

Ipak, ključno pitanje ne bi trebalo da bude ni ko su zaista vlasnici srpske privrede, niti šta oni rade sa profitom koji ovde ostvare. Naravno da je vlasništvo nad velikim sistemima u oblasti prirodnih monopola, kakvi su energetika ili saobraćajna infrastruktura, stvar nacionalnog ponosa i ekonomskog suvereniteta i da se nekontrolisanim prenošenjem prirodnih dobara u privatnu svojinu, stranu ili domaću, svejedno, rizikuje težak udar na životni standard, ako je ono praćeno oštrim povećanjem cena, ali ovakvi slučajevi su u masi veoma retki i njihove ekonomske posledice mogu se kontrolisati pametnom regulativom. Čak i tada bi, međutim, racionalni, ekonomski argumenti morali da imaju primat u odnosu na patriotske.

Upravo bi pomenuti NIS mogao da posluži kao case study na tu temu. U redu, legitimno je da mnogima nije drago zato što naftna industrija, koja godišnje prihoduje preko milijardu i po evra, više nije srpska, bilo da je ruska, američka, arapska ili čija već. Moguće je, mada, bar zasad, nije i dokazano da sebe na taj način stavljamo u zavistan odnos prema velikoj sili. Ali, ekonomski posmatrano, bitno je šta je sa interesima privrede, stanovništva i države, kao temeljnim elementima ekonomskog sistema. Nije neophodno previše dokazivati da je bolje poslovanje NIS-a, koji je u 2010. godini, nakon dugog perioda gubitaka, zabeležio neto profit od 162 miliona evra, od koristi za većinu. Veći obim aktivnosti Naftne industrije donosi više posla dobavljačima raznih proizvoda i usluga, kreirajući tzv. spillover efekat na niz drugih delatnosti i grana. Isto važi i za NIS-ove finalne proizvode – valjda svakome odgovara da koristi derivate boljeg kvaliteta, pod uslovom, naravno, da ih nabavljaju po razumnim cenama. Ovo je, istovremeno, i interes svih građana koji njihovo gorivo sipaju u svoja vozila, a da ne pominjemo čuveno potkradanje na benzinskim pumpama. Konačno, i državi je bolje, ukoliko zanemarimo težnju političkih partija za kontrolom javnih preduzeća, kao svojih „krava muzara“, da joj jedna od najvećih i najmoćnijih kompanija bude zdrava i profitabilna, zbog veće naplate poreza i doprinosa, dodatnog zapošljavanja i niza drugih razloga.

Na ovom mestu, ima smisla napraviti malu analogiju sa sportom. Kada bi neko upitao navijače Mančester junajteda da li su srećni što im omiljeni klub drže Amerikanci umesto čistokrvnih Engleza, verovatno bi većina rekla da nisu. Ali, dok na tribinama i po pabovima slave neki od mnogobrojnih trijumfa, teško da se iko od njih (posebno, posle petog ili desetog piva!) seti ko su vlasnici. A, i ako se seti, reći će da to i nije toliko bitno sve dok se pobeđuje, pa neka i iznose svoj profit nazad preko bare – zaslužili su ga.

Međutim, ovom prilikom treba biti realan i ukazati na nekoliko detalja. Pre svega, treba istaći da je pitanje vlasništva nad domaćom privredom u centru pažnje i kod najrazvijenijih zemalja, pa čak i onih koje imaju visok stepen internacionalizacije, kao što su Francuska i Italija. Naime, u ovim zemljama se već izvesno vreme vodi debata o zaštiti domaćeg vlasništva u „strateškim industrijama“, a u tom cilju se sprovode i konkretne mere, bez obzira na politiku zaštite konkurencije Evropske unije. Tako su pre nekoliko godina Francuzi intervenisali kada je PepsiCo hteo da preuzme francuskog proizvođača jogurta i drugih prehrambenih proizvoda Danone. Pod parolom zaštite domaće industrije, strano vlasništvo u „strateškom sektoru“ je sprečeno i to dekretom francuske Vlade. Slično se dogodilo kada je italijanska energetska kompanija Enel pokušala preuzimanje francuskog Suez-a – da bi sprečila strano vlasništvo u „strateškom sektoru“ Vlada Francuske je „ubrzala“ spajanje dve domaće energetske kompanije Gaz de France i Suez i na taj način zaštitila domaći energetski sektor od stranog upravljanja. Odgovor italijanske Vlade upravo stiže ovih dana. Centralna tema u ovoj zemlji trenutno je potencijalno preuzimanje italijanskog proizvođača proizvoda od mleka Parmalat od strane francuskog Lactalis-a. Naime francuska kompanija je već stekla 29 odsto vlasništva Parmalat-a, pri ćemu vlasništvo preko 30 procenata akcija obavezuje kupca da uputi ponudu za otkup preostalih akcija, ali Italijani smatraju da strano vlasništvo nije poželjno u ovoj industriji i nastoje da spreče dalje preuzimanje, kao i upravljačku kontrolu u samom preduzeću. Štaviše, i druge italijanske kompanije, kao što je Ferero ili banke, kao što je Intesa Sanpaolo podržavaju zadržavanje isključivo domaćeg vlasništva u „strateškim industrijama“ i nameravaju da učestvuju u procesu vlasničke transformacije Parmalat-a. Po ugledu na Francusku, italijanski ministar finansija Đulio Tremonti razmatra čak mogućnost uvođenja obaveznog državnog odobrenja transakcija u oblastima koje se smatraju „strateškim“, kao što su: prehrambena industrija, energetika, namenska industrija i telekomunikacije. Koliko će istrajati u ovoj nameri i kako će Evropska unija, a posebno Nemačka, gledati na ovo, znaće se vrlo brzo. U svakom slučaju, novi pojavni oblici „ekonomskog patriotizma“ kucaju na vrata Evropske unije.

Kada je srpska privreda u pitanju, od značaja je izvući zaključak o tome šta joj je strani kapital doneo do sada, za šta se može se uzeti statistika 300 najvećih kompanija u Srbiji. U toj analizi ima više nivoa: 1) udeo kompanija u stranom vlasništvu, 2) korelacija između procenta inostranog kapitala i ključnih finansijskih pokazatelja i 3) veza između inostranog vlasništva, izvoza i uvoza.

Ucesce stranog vlasnistva - Top 300 najvecih preduzeca, 2009. g.

Kljucni pokazatelji - Top 300: Ukupno vs. strano vlasništvo

 

Strane kompanije profitabilnije, domaće neravnopravne

Na prethodnim tabelama se može sagledati nekoliko interesantnih pokazatelja. Pre svega, jasno je da je učešće preduzeća sa stranim vlasništvom u Top 300 najvećih preduzeća značajno – gotovo trećina. Nešto niže učešće zaposlenih u preduzećima sa stranim vlasništvom u ukupnom broju zaposlenih u 300 najvećih preduzeća u Srbiji može se tumačiti time da su preduzeća u većinskom stranom vlasništvu, po pravilu, efikasnija, odnosno da sa manjim brojem zaposlenih ostvaruju jednak prihod.

Kada je profitabilnost u pitanju, može se istaći da su preduzeća u stranom vlasništvu profitabilnija (kada se isključe NIS koji je generisao neuobičajno veliki gubitak u 2009. godini i VIP Mobile čija investicija tek treba da donese pozitivne rezultate), jer ostvaruju neto profitnu maržu od 1,2%, naspram svega 0,3% ukupnih preduzeća. Ovo se, pored veće efikasnosti, duguje i činjenici da su preduzeća u stranom vlasništvu manje zadužena od preduzeća u većinskom domaćem vlasništvu, što im omogućava povoljniji finansijski položaj. Istina, treba ukazati da su, posmatrano prema EBITDA marži, Top 300 preduzeća profitabilnija od preduzeća u stranom vlasništvu, ali to je više rezultat različite sektorske distribucije preduzeća u domaćem i stranom vlasništvu – primera radi, EPS i Elektromreže Srbije ostvaruju visoku EBITDA i EBITDA maržu, pa samim tim i podižu prosek svih preduzeća sa liste.

Pored uticaja na poboljšanje performansi ukupne privrede, i nešto manjeg uticaja na zaposlenost, preduzeća u većinskom stranom vlasništvu u velikoj meri doprinose povećanju izvoza zemlje. Tako se od 20 najvećih izvoznika iz Srbije u 2010. godini samo pet preduzeća nalaze u većinskom domaćem vlasništvu i to: HIP Petrohemija, Victoria Oil, Metanolsko-sirćetni kompleks, Swisslion Group i EPS.

Ako se uporede neka regionalna iskustva, može se sagledati da zaista veći rast privrede i, pre svega, izvoza zavisi od povećanja broja preduzeća sa stranim većinskim vlasništvom. Primera radi, tokom tranzicionog perioda Mađarska je ostvarivala visoke stope rasta izvoza usled visokog priliva inostranih ulaganja, a broj preduzeća sa većinskim stranim vlasništvom dostigao je nivo od oko 20 odsto svih preduzeća u zemlji. Podatak za Srbiju, usled metodoloških ograničenja, nije poznat, ali se procenjuje na svega nekoliko procenata uprkos visokom učešću preduzeća sa većinskim stranim vlasništvom u Top 300 najvećih.

Ucesce preduzea sa stranim vlasništvom u ukupnim

Na bazi navedenih pokazatelja, nema sumnje da će kod nas u narednom periodu stići još jedan talas internacionalizacije srpske privrede, delimično kroz nova preuzimanja, ali, uglavnom, kroz očekivane grinfild projekte. To je uostalom i opredeljenje ekonomske politike koja se, sa manje, više ili nimalo uspeha, sprovodi. Ipak, upravo radi očuvanja fer tržišne utakmice, mora se obezbediti i ravnopravan tretman domaćih investitora, odnosno vlada treba da se pozabavi i uslovima koja preduzeća u domaćem većinskom vlasništvu imaju u međunarodnoj tržišnoj utakmici. Uslovi finansiranja su, verovatno, najznačajniji. Pitanje je koliko preduzeća u domaćem vlasništvu mogu biti konkurentna na međunarodnom tržištu kada plaćanju prosečnu godišnju kamatnu stopu u evrima od 7-10%, dok konkurencija iz drugih (regionalnih) zemalja i inostrane kompanije koje posluju na domaćem tržištu uz pomoć majki preduzeća dobijaju značajno niže kamate. Na kraju, stepen nacionalnog bogatstva i zavisi od broja i uspešnosti preduzeća u većinskom domaćem vlasništvu. O njhovoj koncentraciji i efikasnosti ćemo nekom drugom prilikom.

 

 mr Aleksandar Ilić

Dragan Pejčić, MBA

Altis Capital

 

*Tekst je objavljen u časopisu Biznis & Finansije

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku