Državne obveznice Srbije namenjene investitorima iz dijaspore

Investicije iz dijasporeSvetska ekonomska i finansijska kriza, između ostalog, uticala je i na javne finansije u većini zemalja. Sa jedne strane, prihodi su smanjeni kao rezultat slabije privredne aktivnosti, a sa druge strane, rashodi su povećani kao rezultat potreba za subvencionisanjem privrede, odnosno stimulisanjem privredne aktivnnosti. Kao rezultat svega, veliki broj zemalja generiše fiskalne deficite, odnosno povećava svoj javni dug. Ovo pak, ugrožava održivost javnih finansija, pa većina zemalja teži da pronađe što kvalitetnije, odnosno jeftinije izvore finansiranja.

Zemlje koje su već uveliko zapale u dužničku krizu, poput Portugalije i Grčke, se na razne načine dovijaju da povrate svoj kreditni rejting i obezbede održivost javnog duga. Grčka će, u cilju smanjenja javnog duga kod zemalja EU, u bliskoj budućnosti emitovati obveznice namenjene grčkoj dijaspori. Na ovaj način bi se postigao dvostruki efekat, Grčka bi imala pristup sredstvima za finansiranje svog javnog duga i ujedno bi se njen kreditni rejting poboljšao ukoliko bi investitori grčke dijaspore imali poverenje u ovaj finansijski program njihove matice. Ovaj pokušaj Grčke da obezbedi održivost svog javnog duga nije novi, niti je jedinstven, već se oslanja i na iskustva drugih zemalja sa „bogatom“, a pre svega lojalnom dijasporom koje su na ovaj način pribavljale nove izvore finansiranja kao što su Izrael i Indija. Imajući u vidu dinamiku i potrebe za zaduživanjem Srbije – ostavljajući trenutno po strani tradicionalni značaj međunarodnih finansijskih institucija kao glavnih poverilaca države Srbije te novo-uvedena ograničenja kroz fiskalna pravila – postavlja se pitanje: da li bi država Srbija mogla da emituje hartije od vrednosti koje bi kupovala srpska dijaspora i da li bi to bilo izvodljivo, odnosno opravdano?

Najpre, postavlja se pitanje da li srpska dijaspora ima kapacitet da u značajnijoj meri finansira državu Srbiju? Srba u zapadnoevropskim i zemljama severne Amerike ima oko 1,8 miliona dok je Grka najmanje 2,5 miliona u najbogatijim zemljama sveta. Sa druge strane, opšte je mišljenje – i pored odliva intelektualne populacije tokom poslednje decenije prošlog veka – da bogatstvo i kvalitet srpske dijaspore nije na nivou Grčke, pa je samim tim i manji potencijal za potrebe finansiranja. Međutim, trenutne potrebe Srbije su značajno manje od Grčke – javni dug Grčke je preko 200 milijardi evra, dok je dug Srbije „svega“ oko 12 milijardi evra. Ipak, pod pretpostavkom da 5% dijaspore iz razvijenih zemalja investira u državne obveznice po 5.000 evra, moglo bi se prikupiti oko 450 miliona evra, što svakako nije mnogo, ali bi se neki infrastukturni projekti mogli finansirati. Ova računica prilično je konzervativna, naročito ako se ima u vidu da se od srpske dijaspore godišnje dve do tri milijarde evra sliva u maticu, što svakako upućuje na znatno veći finansijski potencijal. Dodatno, transferisanje dela doznaka u finansiranje države, delimično bi smanjilo privatnu potrošnju imajući u vidu da, prema istraživanjima, značajan deo doznaka ide u potrošnju i to uglavnom kroz kupovinu roba iz zemalja iz kojih doznake potiču.

Pored pitanja potencijala, važno je i pitanje poverenja dijaspore u državu Srbiju. Znamo da je dijaspora mnogobrojno puta finansirala stanovništvo matice, doduše nikad putem uređenog finansijskog tržišta već uglavnom putem doznaka. Ovaj priliv deviznih doznaka je preko potrošnje finansirao nacionalnu ekonomiju u najtežim vremenima. Emitovanjem ovakvih obveznica po prvi put bi njihove investicije u maticu Srbiju bile u vidu jasno definisanih finansijskih istrumenata i, za promenu, bi bile u formi štednje, a ne donacija. Ipak, kao što je pomenuto glavni problem može biti poverenje u državu.  Naime, građani kako Srbije tako i oni koji iz dijaspore se dobro sećaju sličnih javnih zajmova koji su propali, poput ’’Stare devizne štednje’’, ’’Zajma za privredni preporod Srbije’’ i slično. Zbog tih neuspeha i sama pomisao na nešto slično izaziva negativne reakcije kod mnogih građana.

Da bi se izbegle ove investicione katastrofe iz prošlosti i ponovo zadobilo poverenje dijaspore,  moralo bi se mnogo uraditi na obezbeđenju kod ovakvih transakcija, a jedan od predloženih modela mogao bi biti:

  • Kao prvo novcem prikupljenim od ovih obvezica bi se isključivo mogli finansirati infrastrukturni projekti , kao na primer izgradnja ’’Koridora 10’’
  • Ako se zadržimo na primeru ’’Koridora 10’’ onda bi država morala da osnuje akcionarsko društvo ’’Koridor 10’’ i njegove akcije založila kao garnciju za obveznice namenjene dijaspori. Na taj način bi se otklonio veliki deo default rizika, a se druge strane država bi bila primorana da se ponaša kao dobar menadžer u upravljanju novnastalog akcionarskog preduzeća kako bi uspela isplati kupone na emitovane obveznice.

Pitanje izdavanja obveznica namanjenih dijaspori važno je još sa nekoliko stanovišta, a može da bude, ukoliko se sve odradi kako bi trebalo, most između dugoročnije veze dijaspore sa maticom. Jer, država mora da vrati poljuljani kredibilitet prema stanovništu koje je svojevremeno otišlo iz zemlje. To može uraditi samo tako što će iskoristiti ukazano poverenje dijaspore tako što bi taj novac uložila u konkretne projekte, a lojalnost dijaspore bi mogla biti cenjena i kroz nešto veću cenu (kamatnu stopu) na te obveznice (trenutno država emituje obveznice ročnosti 15 godina sa kamatnom stopom od 5,85%). Sa druge strane, dijaspora, naročito onaj deo koji se školovao u Srbiji, a kasnije je to znanje unovčio na Zapadu, ima moralnu obavezu da se „oduži“ državi koja je investirala u to školovanje. Jedan od načina bi bio taj da kupi te obveznice, što bi bio svojevrstan test države da li može da ispuni svoje obaveze, a u slučaju pozitivnog ishoda mogle bi se otvoriti i druge investicione mogućnosti u zemlji.

Na kraju, ali i ne manje po značaju, dijaspora bi imala i ekonomski interes da kupuje državne obveznice. Naime, ovih dana bili smo svedoci vesti da mnogi strani državljani štede u Srbiji jer su kamatne stope ovde veće nego na Zapadu. Samim tim, našim ljudima na privremenom radu u inostranstvu se više ispati da štede kroz kupovinu srpskih obeznica nego da štede u tamošnjim bankama.

Dakle, ideja o emitovanju obveznica namenjenih srpskoj dijaspori je, u najmanju ruku, zanimljiva, izazovna i tehnički veoma zahtevna, ali je izvodljiva. Uostalom, to pokazuju i relevantna međunarodna iskustva. U konkretnom primeru Srbije, ova vrsta finansiranja ima dodatni značaj jer može smanjinti visoku zavisnost zemlje za eksternim izvorima finansiranja, ali vratiti važno, a poljuljano poverenje između dijaspore i matice. Međutim, neka loša iskustva ukazuju da se, čak i kod formulisanja i plasaranja ove ideje, a kamoli njene realizacije, mora biti više nego oprezan.

Be Sociable, Share!

3 komentara

  1. Violeta Ilic says:

    Postovani gospodine Milosavljevic, Sa zanimanjem sam procitala vas clanak o izdavanju drzavnih obveznica i kupovini istih od strane dijaspore. Ja vec 16 godina zivim u Engleskoj i po tom kvantitativnom podatku, prestavljam dijasporu. Od septembra meseca studiram za MBA na Londonskom fakultetu. To je Masters in Business Administration, za vase citaoce koji nisu upuceni u to sta predstavlja ovaj masters, samo u kratkim crtama da pojasnim. Ovde se istrazuju trenutna kretanja u micro i macroekonomiji, poslovna etika i obaveza zaposlenih/menadzera prema drustvu, promena menagementa, finasijska konstrukcija javnih preduzeca, strateska politika preduzeca, organizacije i upravljanje ljudima, itd, ima 16 modela. Razlog zasto koristim izraz, “istrazuje” a ne, “uci”, je taj sto, da bi se doslo na ovaj Masters, moraju se ispuniti odredjeni uslovi i to ne smao akademski, vec i nivo iskustva. Razlog ovom mom velikom uvodu, je upravo taj, da zelim da “pojasnim”, da moja zapazanja na vasu temu, nisu samo kao predstavnika dijaspore, vec i nekoga ko aktivno participira u trenutnim ekonomskim kretanjima.

    Vasa predpostavka o misljenju i sentimentu dijaspore u kompetentnost drzave i profesionalizmu poslovnih ljudi u nasoj zemlji da ce se sredstva prikupljena prodajom obveznica savesno i moralno korisiti u namenjene svrhe, je tacna. Na zalost, ne tako davna istorija nas je “naucila”, da sa oprezom primamo ovakve i ovima slicne predloge. Jos jedan elemenat koji podupruje takvo misljenje je i korupcija koja jos uvek u velikoj meri “vlada” u privrednim krugovima, neprofesionalna etika, nedostatak poslovne socijalne svesti, neorganizovanost i nestrucnost naseg menadgmenta, ili barem, onako kako dijaspora ocenjuje problematiku nasih mendzera. Podatak koji iznosite, da nasa dijaspora nije tako “jaka” kao Grcka, je sasvim tacna. Medjutim, ukoliko bi postojala bolja povezanost dijaspore, poverenje u kompetentnost nase vlasti, veca transparentnost u informaciji o raspodeli prikupljenih sredstava i opravdanost ovakve vrste finansiranja, mogla bi se prikuptiti, verujem, znatna sredstva. Vi ste pravilno identifikovali koja su ogranicenja o realizaciji ove vrste finansiranja. Ali, zasto bi dijaspora zelela da pomogne matici, reci cu Vam, u ime mnogih nas koji delimo isti sentiment. Ko se odrekne svog porekla, odrice se sebe, odnosno, naravno da mi osecamo duznost da vratimo nesto drzavi koja nas je iskolovala. Ali, Postovani, svi mi takodje osecamo, da je to bila neka “druga” drzava. Ne ulazeci vise u detalje ekonomske politike, ili ne politike nase zemmlje, a opet posto je deo vaseg clanka itekako povezan sa ekonomijojm, dala bih jos jedan komentar. Srbija, iako ima potencijal da smanji svoj spoljasnji deficit, i dalje odbacuje dugotrajniji i realniji nacin smanjenja duga. Smanjiti javnu potrosnju, re-evaluirati uvoznu politiku, usmeriti istrazivanja i prepoznati koja je komparativna prednosti nase privrede, ulagati u “intangible assets”, tj. prepoznati vaznost etickog poslovanja i njenog uticaja na profitabilitet preduzeca, a samim tim i sveukupne privrede. I na kraju takodje da dodam, u dijaspori ima i mnogo poslovnih ljudi, koji bi itekako mogli da doprinesu evaluaciji nase privrede, upravo svojim iskustvima stecenim van matice ali i dozvolite da se usudim da iznesem misljenje dijaspore, svojim nepodmitljivim stavovima.

    Srdacan pozdrav

    S’postovanjem

    Violeta Ilic

  2. Petar Milosavljević says:

    Poštovana gospođice Ilić,
    Želim da vam se zahvalim na vašim komentarima. Mislim da su od velike koristi i da ste mi skrenuli pažnju na deo teme koju sam malo zapostavio. U velikom delu vaseg izlaganja se u potpunosti slažem sa vama, ali hteo bih da vam napomenem da moja namera nije bila da optužim dijasporu kako je ona moralno odgovorna da pomogne državi da izađe iz potencijalne dužničke krize. U kojoj se redovno nalazi skoro svakih 10 godina. Već naprotiv, da ukažem da je država dužna da da validne garancije svim investitiorima , a posebno investitorima iz dijaspore kako bi povećala svoj kreditni rejting i uverila ih da ima jasan cilj i mere za dugoročno rešavanje situacije u kojoj se trenutno nalazi.

    Još jednom vam se puno zahvaljujem na komentarima.
    Srdačan pozdrav.

  3. Rajko says:

    Ukoliko je plan da se zaintrigiraju ljudi iz dijaspore,onda je neophodno da se emitovanjem obveznica daju još neke privilegije tim ljudima od strane države Srbije. Dakle,neki popust,oprost ili slično po pitanjima poreza za ove ljude u Srbiji.Izvrsiti anketu šta bi ih privuklo za učešče u ovom projektu pa onda pokušati realizirati.

Ostavite poruku