Značaj pravilne procene i modeliranja kreditnog rizika u javnom i privatnom sektoru

Kreditni rizik predstavlja najznačajniji rizik kome je svaka finansijska institucija izložena u svom poslovanju. Iako se kreditni rizik prevashodno vezuje za bankarsko poslovanje, njime su izložene i mnoge državne finansijske institucije prilikom obavljanja finansijskih transakcija u domenu javnih finansija.

Ukoliko bi se poslužili definicijom Banke za međunarodna poravnanja, kreditni rizik predstavlja rizik da dužnik neće biti u mogućnosti da ispuni obavezu po osnovu ugovora u navedenom periodu, odnosno da neće biti u mogućnosti da ispuni obavezu ne uzimajući u obzir dužinu vremenskog perioda u kome bi ta obaveza bila neizmirena.

U skorijoj prošlosti može se primetiti značajan razvoj modeliranja kreditnog rizika. Naime,  brojne finansijske i akademske institucije su razvile sofisticirane ekonomske i matematičko-statističke modele na osnovu kojih je moguće proceniti, kvantifcirati i donekle predvideti izloženost kreditnom riziku. Značaj ovih modela za upravljanje rizicima se ogleda u mogućnosti merenja performansi određenih investicija na osnovu njihove izloženosti kreditnom riziku kao i njihovo međusobno upoređivanje; kreiranju istorijskih baza podataka o izmirivanjima obaveza određenih ekonomskih entiteta; procenama o budućim neuspesima u izmirivanju obaveza na osnovu istorijskih podataka; unapređivanje analize profitabilnosti investicije a samim tim i bolje alociranje finansijskih sredstava.

Postoji mnogo modela koji sa različitim pristupima procenjuju kreditni rizik. Ono što je ključno za bilo koji od ovih modela prilikom procene kreditnog rizika su sledeći elementi:

  • Izbor funkcije verovatnoće na osnovu koje će se modelirati gubitak uzrokovan kreditnim rizikom;
  • Očekivani i neočekivani gubitak izazvan kreditnim rizikom;
  • Vremenski period i
  • Korelacija između događaja koji su relevantni za procenu kreditnog rizika.

U modeliranju kreditnog rizika jedna od najbitnijih stavki je kako proceniti visinu gubitka koji bi mogao nastati ukoliko dođe do realizacije kreditnog rizika. Prilikom modeliranja ovog tipa rizika bitno je obratiti posebnu pažnju na pet ključnih elemenata kako ne bi došlo do pogrešne procene štete usled kreditnog rizika.

  • Promene stopa gubitka usled bankrotstva (Changes in loss rate given defaults);
  • Promene kretinog rejtinga (Rating migrations);
  • Korelacija između bankrotstva i kreditnog rejtinga (Correlations among default and rating transitions);
  • Promene u kreditnim spredovima i
  • Promene u izloženosti kreditnom riziku.

Svaki investitor prilikom plasmana kapitala se vodi, pre svega, osnovnim kriterijumima isplativosti investicije i visinom rizika koju ona nosi. Pored ovih kriterijuma poteze investitora određuju i njegova spremnost da podnese određen stepen izloženosti riziku kao i troškovi koji bi nastali eventualnim smanjenjem izloženosti riziku.  Odnosno koliko bi koštalo da neka druga strana preuzme ceo ili deo rizika investicije ukoliko je to moguće. Prema sklonosti ka riziku investitori se mogu podeliti na one koji su skloni rizičnijim investicijama sa mogućim većim stopama prinosima i one koji su netoleratni prema velikoj izloženosti riziku prilikom investiranja. U prvu grupu mogu se svrstati pre svega hedž-fondovi, dok u drugu spadaju penzioni fondovi i državne finansijske institucije.

Kada se kao investitor javlja država ili državne finansijske institucije najčešća forma finansijskih transakcija jesu transakcije vezane za upravljanje javnim dugom.

Kada su u pitanju transakcije vezane za upravljanje javnim dugom moraju se postaviti određena sigurnosna ograničenja preko kojih se ne sme ulaziti u rizične investicije bez obzira koliko visoka bila njihova moguća stopa prinosa na kapital. Ova sigurnosna ograničenja predstavljaju brojne propise, regulative i procedure kojima državna uprava pokušava da ograniči izloženost kreditnom riziku prilikom finansijskih transakcija vezanih za upravljanje javnim dugom. Postavljanje prihvatljivih bezbednosnih ograničenja za preveliku izloženost kreditnom riziku bi trebalo da bude zasnovano na kreditnom rejtingu suprotne strane. Rejting kompanije ili države se određuje od strane akreditovanih institucija za kreditni rejting. Ova bezbednosna ograničenja uzimaju u obzir i vrstu finansijskog instrumenta putem kog se plasira kapital, kao i dužinu dospeća finansijskog instrumenta. Bezbednosna ograničenja  bi trebalo donositi regulatorno telo u dogovoru sa Centralnom bankom ili drugom finansijskom institucijom koja je odgovorna za nivo deviznih rezervi, kako bi željena izloženost kreditnom riziku mogla da bude procenjena i prikazana kao parametar u okviru državnih bilansa.

Najčešći oblik propisa za ograničavanje kreditnog rizika jesu zahtevi za zatvaranje svop pozicije ukoliko dođe do pada kreditnog rejtinga druge ugovorne strane u svop transakciji ispod propisanog nivoa. Izloženost kreditnom riziku može biti reducirana korišćenjem tipskih ugovora prilikom finansijskih transakcija i standardizovanih finansijskih proizvoda,  kao i korišćenjem hipoteke ili nekog drugog vida kolaterala u cilju osiguranja od bankrotstva partnera.

Kreditni rejting suprotne strane je od izuzetnog značaja prilikom realizacije finansijskih transakcija i upravljanja javnim dugom od strane državnih institucija. Loša analiza i neadekvatna procena rejtinga za posledicu može imati dalekosežne negativne uticaje na finansijsko tržište. Centralne banke i državne uprave za javni dug nekih zemalja u razvoju, plasiraju svoje depozite kod lokalnih banaka čiji je kreditni rejting veoma slab. Čineći ovakve nesmotrene poteze, pomenute institucije se izlažu znatno većem kreditnom riziku, kao i rizik od urušavanja njihovog kredibiliteta. Ovo je veoma čest scenario jer je veoma verovatno da će lokalne banke smatrati da će vlada pružiti podršku u slučaju finansijskih poteškoća i ekonomske krize, te će stoga svesno preuzeti veći rizik investirajući u rizičnije poslove (tzv. moralni hazard).

Na kraju možemo zaključiti da ovakva ograničenja i regulative za predostrožnost prilikom plasmana javnog duga mogu u značajnoj meri ublažiti negativno delovanje kreditnog rizika, sa kojim se državne finansijske institucije suočavaju prilikom upravljanja javnim dugom.

Kreditni rizik predstavlja najznačajniji rizik kome je svaka finansijska institucija izložena u svom poslovanju. Iako se kreditni rizik prevashodno vezuje za bankarsko poslovanje, njime su izložene i mnoge državne finansijske institucije prilikom obavljanja finansijskih transakcija u domenu javnih finansija.

Ukoliko bi se poslužili definicijom Banke za međunarodna poravnanja, kreditni rizik predstavlja rizik da dužnik neće biti u mogućnosti da ispuni obavezu po osnovu ugovora u navedenom periodu, odnosno da neće biti u mogućnosti da ispuni obavezu ne uzimajući u obzir dužinu vremenskog perioda u kome bi ta obaveza bila neizmirena.

U skorijoj prošlosti može se primetiti značajan razvoj modeliranja kreditnog rizika. Naime, brojne finansijske i akademske institucije su razvile sofisticirane ekonomske i matematičko-statističke modele na osnovu kojih je moguće proceniti, kvantifcirati i donekle predvideti izloženost kreditnom riziku. Značaj ovih modela za upravljanje rizicima se ogleda u mogućnosti merenja performansi određenih investicija na osnovu njihove izloženosti kreditnom riziku kao i njihovo međusobno upoređivanje; kreiranju istorijskih baza podataka o izmirivanjima obaveza određenih ekonomskih entiteta; procenama o budućim neuspesima u izmirivanju obaveza na osnovu istorijskih podataka; unapređivanje analize profitabilnosti investicije a samim tim i bolje alociranje finansijskih sredstava.

Postoji mnogo modela koji sa različitim pristupima procenjuju kreditni rizik. Ono što je ključno za bilo koji od ovih modela prilikom procene kreditnog rizika su sledeći elementi:

· Izbor funkcije verovatnoće na osnovu koje će se modelirati gubitak uzrokovan kreditnim rizikom;

· Očekivani i neočekivani gubitak izazvan kreditnim rizikom;

· Vremenski period i

· Korelacija između događaja koji su relevantni za procenu kreditnog rizika.

U modeliranju kreditnog rizika jedna od najbitnijih stavki je kako proceniti visinu gubitka koji bi mogao nastati ukoliko dođe do realizacije kreditnog rizika. Prilikom modeliranja ovog tipa rizika bitno je obratiti posebnu pažnju na pet ključnih elemenata kako ne bi došlo do pogrešne procene štete usled kreditnog rizika.

· Promene stopa gubitka usled bankrotstva (Changes in loss rate given defaults);

· Promene kretinog rejtinga (Rating migrations);

· Korelacija između bankrotstva i kreditnog rejtinga (Correlations among default and rating transitions);

· Promene u kreditnim spredovima i

· Promene u izloženosti kreditnom riziku.

Svaki investitor prilikom plasmana kapitala se vodi, pre svega, osnovnim kriterijumima isplativosti investicije i visinom rizika koju ona nosi. Pored ovih kriterijuma poteze investitora određuju i njegova spremnost da podnese određen stepen izloženosti riziku kao i troškovi koji bi nastali eventualnim smanjenjem izloženosti riziku. Odnosno koliko bi koštalo da neka druga strana preuzme ceo ili deo rizika investicije ukoliko je to moguće. Prema sklonosti ka riziku investitori se mogu podeliti na one koji su skloni rizičnijim investicijama sa mogućim većim stopama prinosima i one koji su netoleratni prema velikoj izloženosti riziku prilikom investiranja. U prvu grupu mogu se svrstati pre svega hedž-fondovi, dok u drugu spadaju penzioni fondovi i državne finansijske institucije.

Kada se kao investitor javlja država ili državne finansijske institucije najčešća forma finansijskih transakcija jesu transakcije vezane za upravljanje javnim dugom.

Kada su u pitanju transakcije vezane za upravljanje javnim dugom moraju se postaviti određena sigurnosna ograničenja preko kojih se ne sme ulaziti u rizične investicije bez obzira koliko visoka bila njihova moguća stopa prinosa na kapital. Ova sigurnosna ograničenja predstavljaju brojne propise, regulative i procedure kojima državna uprava pokušava da ograniči izloženost kreditnom riziku prilikom finansijskih transakcija vezanih za upravljanje javnim dugom. Postavljanje prihvatljivih bezbednosnih ograničenja za preveliku izloženost kreditnom riziku bi trebalo da bude zasnovano na kreditnom rejtingu suprotne strane. Rejting kompanije ili države se određuje od strane akreditovanih institucija za kreditni rejting. Ova bezbednosna ograničenja uzimaju u obzir i vrstu finansijskog instrumenta putem kog se plasira kapital, kao i dužinu dospeća finansijskog instrumenta. Bezbednosna ograničenja bi trebalo donositi regulatorno telo u dogovoru sa Centralnom bankom ili drugom finansijskom institucijom koja je odgovorna za nivo deviznih rezervi, kako bi željena izloženost kreditnom riziku mogla da bude procenjena i prikazana kao parametar u okviru državnih bilansa.

Najčešći oblik propisa za ograničavanje kreditnog rizika jesu zahtevi za zatvaranje svop pozicije ukoliko dođe do pada kreditnog rejtinga druge ugovorne strane u svop transakciji ispod propisanog nivoa. Izloženost kreditnom riziku može biti reducirana korišćenjem tipskih ugovora prilikom finansijskih transakcija i standardizovanih finansijskih proizvoda, kao i korišćenjem hipoteke ili nekog drugog vida kolaterala u cilju osiguranja od bankrotstva partnera.

Kreditni rejting suprotne strane je od izuzetnog značaja prilikom realizacije finansijskih transakcija i upravljanja javnim dugom od strane državnih institucija. Loša analiza i neadekvatna procena rejtinga za posledicu može imati dalekosežne negativne uticaje na finansijsko tržište. Centralne banke i državne uprave za javni dug nekih zemalja u razvoju, plasiraju svoje depozite kod lokalnih banaka čiji je kreditni rejting veoma slab. Čineći ovakve nesmotrene poteze, pomenute institucije se izlažu znatno većem kreditnom riziku, kao i rizik od urušavanja njihovog kredibiliteta. Ovo je veoma čest scenario jer je veoma verovatno da će lokalne banke smatrati da će vlada pružiti podršku u slučaju finansijskih poteškoća i ekonomske krize, te će stoga svesno preuzeti veći rizik investirajući u rizičnije poslove (tzv. moralni hazard).

Na kraju možemo zaključiti da ovakva ograničenja i regulative za predostrožnost prilikom plasmana javnog duga mogu u značajnoj meri ublažiti negativno delovanje kreditnog rizika, sa kojim se državne finansijske institucije suočavaju prilikom upravljanja javnim dugom.

Be Sociable, Share!

Ostavite poruku